Црвена лицидерска срца, шарени чибуци и свилене бомбоне – мириси и укуси неких давних времена и данас живе у једној кући у Брзом Броду код Ниша.
Док је бомбонџијски занат у Србији готово нестао, Јасмина и Милан Јовановић успели су да га отргну од заборава и врате међу људе, и то не као породично наслеђе, већ као знање које су сачували захваљујући сусрету са старим мајстором из Пирота.
У њиховом дому не настају савремени, индустријски слаткиши, већ прави, ручно рађени производи од меда, брашна, јестивих боја и природних састојака, припремљени онако како се то чинило пре више од једног века. Управо та посвећеност традицији дала је нови живот занату који је у многим крајевима Србије већ ишчезао.
Како објашњава Јасмина Јовановић, све је почело сасвим неочекивано, када им је један стари бомбонџија из Пирота, који није имао коме да остави своје умеће, понудио да преузму његово знање. Јовановићи су то прихватили без двоумљења, вођени љубављу према старим занатима, и већ петнаест година истрајавају у послу који тражи много стрпљења, вештине и љубави.
Јасмина каже да се у њиховој радионици све ради природно – од шећера, воде, сирупа и арома, без хемије и адитива, баш као некада. Из тих састојака настају бомбоне, лизалице, спирале, шећерне јабуке и лицидерска срца, а сваки производ носи печат ручног рада и традиције.
Посебно место у њиховој причи заузимају лицидерска срца. Јасмина је овај део заната учила од своје мајке, а њена мајка од своје прабаке. Ипак, ту није стала. Радозналост ју је одвела до старог мајстора лицидера, од кога је добила оригинални рецепт још из доба Аустроугарске. По том рецепту данас у Србији раде још само Јовановићи и једна породица из Лознице.
Да традиција може да живи и у савременом времену, потврђује и једна необична поруџбина коју Јасмина и данас памти. Један младић пожелео је да управо џиновским лицидерским срцем запроси своју девојку. Срце је, како каже, било велико чак пола метра, па је израда била тешка и захтевна, од печења до очувања да се не поломи. Ипак, труд се исплатио – просидба је успела, а Јасмина са осмехом истиче да су њих двоје и данас у срећном браку.
У радовима Јовановића нема само занатске прецизности, већ и духа југа Србије. Јасмина објашњава да у натписе често уносе шаљиве поруке на нишком дијалекту, чиме сваком производу дају додатну топлину, препознатљивост и душу.
У времену када стари занати нестају пред налетом брзе производње, прича Јасмине и Милана Јовановића показује да традиција може да опстане када постоји неко спреман да је научи, сачува и пренесе даље. А бомбонџијског заната биће, кажу, све док буде радозналих дечјих погледа, шарених чибука у корпицама и вашара на којима живот још мирише на мед, шећер и детињство.
Милена Терзић, новинар Ниш ТВ
nistv.rs