У селу Шљивовик, општина Бела Паланка, нема младих и деце, али су се старији пробудили и решили да му удахну живот.

Скривено на обронцима Суве планине, у општини Бела Паланка, село Шљивовик једно је од бројних места на југоистоку Србије које се деценијама суочава са депопулацијом. Некада живо село пуно деце, домаћинстава и обрађених њива, данас има тек мали број становника, углавном старијих мештана који су остали да чувају своја огњишта. Према попису из 2011. године, у селу је живело 145 становника, што је значајан пад у односу на 263 становника забележена 2002. године.

То, међутим, не значи да оне, који су отишли, завичај не вуче и да се у Шљивовик не враћају када год могу. Неки од њих, попут Братислава Петровића, који сада живи у Белој Паланци, покренули су акцију да обнове неке делове села и привуку и остале мештане „из дијаспоре“, како их он зове, да дођу и заједно нешто учине за свој родни крај. За почетак, у центру села саградили су нову месну заједницу, у којој се често окупљају и проводе слободно време.

– Договорили смо се и све је кренуло 2023 године. Почели смо са чишћењем локалног пута, а у томе ми је на почетку прва помагала моја супруга. Људи су то видели и придружили се. Те године окупило се петнаестак мештана и сви заједно смо очистили терен, покосили траву и склонили шибље. Затим смо, руинирану продавницу која се ту налазила, реновирали и претворили у Месну заједницу. У њој се данас окупљају људи, славимо поједине празнике, приређујемо чак и изложбе, а много пута се једноставно дружимо уз закуску и покоје пиће, прича нам Братислав Петровић.

Инспирисани првим успехом, Шљивовчани су кренули у нове акције. Уз финансијску помоћ локалне самоуправе, која је приметила њихово ангажовање у обнови села, изградили су и чесму у самом центру и поставили часни крст.
– Овде на овом месту, где сада седимо, била је Шљивовичка црква, посвећена Пресветој богородици и саграђена на црквеној земљи. После Другог светког рата комунисти су је затрпали. Ми смо буквално на закопаној цркви подигли спомен чесму настрадалим људима из овог краја у другом светском рату. А ова друга плоча, поред чесме, је подигнута настрадалим Шљивовчанима и за њу је најзаслужнији сада покојни Бранислав Вељковић, који је рођен овде. Све се градило из некадашњег самодоприноса, а у новије време и уз помоћ локалне самоуправе. Посебно смо захвални општини Бела Паланка која је финансирала постаљање часног крста, где мештани могу да се помоле и запале свећу. Било је ту и донација људи из Матице и Дијаспоре – прича нам Братислав Петровић пут ентузијаста, који желе да оживе Шљивовик.

Намера мештана овог села је да обнове и стару школу, иако нема деце у Шљивовику. Послужиће, кажу, у неке друге сврхе, али је штета да пропадне.
– Једноставно желимо, ми који волимо Шљивовик, да направимо пријатну атмосферу за боравак и онима који овде стално живе, и онима који повремено долазе. Јер, ми смо ту рођени, ту смо одрастали, ту нам је гробље предака према којима имамо некакав дуг. Многи ће једноставно пожелети да овде дођу, да виде где су им рођени деба и баба. Ја сам нико и ништа у овој причи, али сматрам да свако од нас из Шљивовика, треба да остави нешто иза себе, да га потомци по нечему памте.

Зато сматрам да у свему треба и држава да нам помогне, јер није то бацање пара. То је чување корена, без којих се не може градити будућност – сада већ сетно говори Браца, чија је улога у читавој овој причи велика.

Шљивовик се налази у живописном крају испод Шљивовичког виса, окружен шумама, изворима и пашњацима. Насеље је старог порекла, а према етнографским записима, у њему су вековима живеле породице које су очувале традицију, обичаје и крсне славе својих предака.

Међутим, као и многа планинска села, Шљивовик није успео да задржи младе. Потрага за послом, школовањем и бољим условима живота одвела је читаве генерације у веће градове, па су бројне куће данас празне, а некадашња дворишта зарасла у траву.

Ипак, они који дођу у Шљивовик затичу нешто што је све ређе – тишину, нетакнуту природу, чист ваздух и успомену на време када је живот на селу био основа опстанка читавог краја. Ово село данас представља симбол борбе за очување српских села, али и опомену колико брзо места могу нестати ако у њих не дођу нове генерације.
snagajuga.rs