После готово четири деценије проведене на сцени, бројних улога и хиљада одиграних представа, глумица Позоришта лутака у Нишу Светлана Цеца Михајловић свој уметнички израз проширила је и на књижевност. Њена прва књига под називом „Mило моје лудило“ представља ново поглавље у богатој каријери уметнице која је генерацијама најмлађе публике даривала незаборавне позоришне тренутке.
Светлана Михајловић је једно од најпрепознатљивијих имена нишког Позоришта лутака. Од 1986. године део је ансамбла ове установе, а током каријере остварила је више од 50 премијерних улога и одиграла преко 3.000 реприза. За свој рад добитница је бројних домаћих и међународних признања, међу којима су награде за најбољу женску улогу и глумачка остварења на фестивалима у Котору, Суботици, Бањалуци, Земуну и Крагујевцу.
Поред глуме, Михајловић је годинама стварала и ауторске програме за децу и телевизијске емисије, а књига „Моје мило лудило“ представља њен први искорак у свет књижевности. Иако је публика највише познаје по луткарским представама, овим делом показује и своју личну, списатељску страну, доносећи читаоцима причу насталу из богатог животног и уметничког искуства.
– Песме су почеле да се рађају у времену када је мени било много тешко, у време короне и неких мојих личних недаћа. Збирка је чекала готово шест година, а онда се просто из мене излила и угледала светлост дана. Човек мора да пусти ствари да одлеже, да буде самокритичан како би створио нешто, што је добро. И док сам се бавила глумом, писање је негде чучало у неком запећку у мени. А онда се Божијом промисли изнедрило, сложило у речи, песме, књигу. И тако је настала збирка „Мило моје лудило“, са интригантним насловом, који за мене итекако има смисла, каже Светлана Михајловић Цеца.
То мило, Цецино лудило је само њој знано. Настало из њеног позитивног погледа на живот, из њеног осмеха који не силази са усана, из дружења са децом читаве 4 деценије, из њеног дечијег поимања света. Њене песме су једноставно другачије.
– Нема ту класичних, нема уопште љубавних песана, којима се многи заносе. Наравно од љубави не одустајем, љубав је неопходна као ваздух. Моје песме су као путовање, путовање у средиште срца, у средиште себе. И то је јако добро, јер човек на такав начин упозна себе, што није могуће у млађим годинама, када немаш искуства, када још увек ниси упознао свет и не умеш да направиш разлику између онога што јесте, и што би могло да буде – говори нам Цеца.
Дружење са децом пуних 40 година оставља траг у души и отвара нова врата за Цецино стваралаштво у свету књижевности, у које ће се као главни ликови неизоставно наћи деца. Јер Цеца без деце не може. Уосталом једна од њених емисија на телевизији, некада давно, звала се „Цеца и деца“.
– Нећу се овде зауставити, наравно. Ако Бог да, написаћу књигу у коју ћу сместити моје клинце и клинцезе, јер они су мој свет. Са удружењем „Чегар“ чији сам члан, обилазила сам школе, говорила деци своје песме, и схватила да се код њих добро „примају“. Значи да моја конкекција са децом није нестала у међувремену. Ни са овом данашњом, која се разликују од деце пре 40 година. Радује ме што постоје вредности, које живе, и не могу се модернизовати. Најлепше је бити дете. Поред њих, ја никада нисам одрасла, и то ме радује, каже Цеца.
Објављивањем прве књиге Светлана Цеца Михајловић потврђује да уметност нема границе и да се стваралачка енергија може подједнако успешно пренети са позоришне сцене на странице књиге. За публику која је деценијама прати као глумицу, „Моје мило лудило“ представља прилику да је упозна и као писца, кроз један нови и интимнији вид изражавања.
View this post on Instagram
snagajuga.rs