Арчибалд Рајс, велики пријатељ српског народа, швајцарски криминолог немачког порекла, који је светској јавности предочио злочине аустроугарских и бугарских окупатора у Србији током Првог светског рата, умро је 8. августа 1929.
Рудолф Арчибалд Рајс, изданак породице угледних поседника, виноградара, из Бадена, рођен је 8. јула 1875. у Хецбергу, сада Хаузах, на југозападу Немачке.
Отац Фердинанд Рајс био је и министар Великог војводства Баден. Мајка је била изданак аристократске куће вон Лöтзен.
Студирао је у Лозани, Швајцарска, на шта се највероватноје одлучио због крхког здравља, пошто се претпостављало да ће му тамошња клима више пријати од оне у у родном Бадену.
Звање доктора наука, хемије, стиче 1898. у двадесеттрећој години.
Тамошњи професор Мариус Жакар, руководилац фото сектора, ангажовао га је убрзо као сарадника, истина без принадлежности.
Тако поступно улази у свет криминалистике. Године 1903. објављује књигу „Форензичка фотографија“ која га је учинила познатим у стручним круговима далеко ван оквира Швајцарске. Наредну књигу „Мануел ду портраит парлé“ објављује 1905. Преведена је на чак десет језика.
Ванредни професор Универзитета у Лозани постаје 1906. Био је међу творацима Института за научну полицију, 1909. године.
Пошто се 1911. појавио први том Рајсовог „Форензичког приручника“ (Мануел де полице сциентифиqуе) прихваћен је као ауторитет у тој области широм света. Уследили су позиви на семинаре или конгресе криминалистике у низу земаља, у Торину, Паризу, Санкт Петербургу, Сао Паолу, Њујорку.
Прве контакте са Србима имао је вероватно током Балканских ратова, када је боравио у Солуну, обављајући и посао дописника.
У јеку Првог светског рата, Српска краљевска влада, суочена с бестијалношћу аустроугарских трупа које су по Мачви, Поцерини, Подрињу починиле бројне злочине над цивилима, одлучује да га позове како би документовао стварност на терену.
Званични Беч притом је обасипао европску јавност пропагандним фразама о „цивилизитарској мисији Аустроугарске“.
У Србију стиже септембара 1914. са тимом швајцарских лекара. У Нишу, где са тада влада налазила измештена из Београда, примио га је Никола Пашић који му је сугерисао да једноставно документује стварност, и да виђено пренесе светској јавности.
Израдио је десетине хиљада фотографија у зонама кроз које су пролазиле аустроугарске трупе, које су му послужиле да обелодани истину о бројним злочинима над цивилним становништвом у Мачви, Лешници, Прњавору, Шапцу.
Набасао је и на разгледнице којима се Аустроугарска војска хвалила ефектима казнене експедиције.
Уследила је Рајсова посвећена систематска акција, како истраживања, прикупљања доказа, тако и предочавања светској јавности шта се на терену заиста догађа. У прво време највише се оглашавао у штампи његове Швајцарске.
Држао је предавања у савезничким земљама сведочећи о злочинима. Преданим радом, упорним писањем, успео је да разбије информативну блокаду и предочи истину о Србији.
Када се у јесен 1915. у рат против Србије укључују и Немачка и Бугарска, Рајс ће заједно са Србима преживети читаво искуство трагичног повлачења преко планинских врлети од Косова до Јадрана, потом Крфа и затим Солунског фронта.
Посветио се исто тако прикупљању помоћи, збрињавању избеглих, апелујући у том смислу на јавност савезничких земаља. Несебично је у ту сврху поклонио 15.000 швајцарских франака, што би данас приближно одговарало износу 100.000.
На Солунском фронту пријавио се као добровољац у српску војску.
Укупно, на списку злочина почињених у то време на тлу Србије, који је сачино Арчибалд Рајс, обликованом за међународне институције, а израђеном на основу анкета на терену, нашло се око 2.000 Бугара, 800 припадника аустрогарских трупа, и неколико Немаца.
По окончању Светског рата, био је члан српске делегације на мировној конференцији у Паризу, односно Версају, као стручњак.
Потом, у новообликованој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, у Београду у прво време ради на форензици фалсификата у Народној банци, а такође несебично помаже моденизацију криминалистичке полиције, односно њено техничко усавршавање.
Свеједно, суочен с низом неслагања и подметања, одустаје од рада у полицијској служби, посебно пошто није удовољено његовој молби за пријем код Николе Пашића.
Постоје наводи да му је нуђена универзитетска катедра, коју је одбио, пошто је држао да не жели да ствара конкурентску његовој матичној у Лозани.
Прослављени и неизмерно заслужни Арчибалд Рајс последње године провео је повучено, разочаран и резигниран, у скромној кући у мачванском стилу коју је изградио на београдском Сењаку, код Цареве ћуприје. Назвао ју је „Добро поље“. Омиљено друштво били су му саборци из великих ратних дана, ветерани.
Јуна 1928. завршио је текст који је видео као лично завештање српском народу, насловљен „Чујте Срби!“. Рукопис, на француском, завештао је Сави Микићу, ратном другу, аутору познате „Историје југословенског ваздухопловства“, с молбом да буде публикован постхумно. Њих двојица су такође били међу оснивачима Аероклуба Краљевине СХС/Југославије.
Текст је, делом, у изводима, публиковао Зденко Левентал 1974. у книзи „Швајцарац на Кајмакчалану“ да би се интегрална верзија појавила тек 1997.
Била је то оштра критика прилика које су га окруживале. Рајс је неретко наглашавао изузетно поштовање које је осећао према српском народу, видевши његово понашање у најтежим ратним околностима. Са друге стране, био је згрожен понашањем овдашњих интелектуалних и посебно политичких елита, које је видео као оличење искварености.
Стога, кроз текст „Чујте Срби!“ Рајс износи и конкретне политичке сугестије. Сматрао је да парламентарни вишестраначки систем треба одбацити, јер је неповратно корумпиран.
Претходно, 1924. објавио је „Писма са српско-македонског фронта 1916 – 1918“, а четири године потом и „Шта сам видео и проживео у великим данима, саопштења једног пријатеља из тешких времена“.
Арчибалд Рајс умро је у јутарњим сатима 8. августа 1929. Имао је тада 54 године.
Претходно је доживео мождани удар после оштре свађе са Миланом Капетановићем, првим комшијом, који га је, по сведочењима, опсовао и ударио. Капетановић је био архитекта, министар у више наврата, декан Велике школе, односно универзитета, као и руководилац комисије за репарације односно ратну штету од Немачке.
Урну у којој је било положено срце Арчибалда Рајса, у складу с тестаментарном жељом, у склопу споменика српским ратницима на Кајмакчалану, сломили су Бугари у Другим светском рату.
tanjug.rs