У самом центру Алексинца, окружена здањима која сведоче о развоју града, налази се Црква Светог Николе – један од најстаријих објеката јавног значаја у Алексинцу. Њена историја, међутим, далеко је од мирне: била је сведок српско-турских ратова, окупација, покушаја бугаризације, бомбардовања и два светска рата. О необичној прошлости овог храма за Снагу југа говорио је историчар Зоран Стевановић из Алексинца.
Прича о Цркви Светог Николе почиње у време кнеза Милоша Обреновића и ширења Кнежевине Србије на југ.
Након ослобођења шест нахија 1832. и 1833. године, кнез Милош обилазио је новоприпојене крајеве. Приликом проласка кроз Алексинац, на путу ка Бањи, питао је мештане да ли имају цркву.
Одговорили су му да је немају и да у том тренутку немају довољно средстава да је подигну.
Већ 1834. године Стејан Михајловић, кога је кнез Милош послао у Алексинац да отвори ђумрукану, односно царинарницу, откупио је једну просторију у приватној кући и претворио је у капелу. Она је Алексинчанима служила за верске обреде до изградње храма.3
Кнез Милош одлучио да Алексинац добије цркву
Кнез Милош је 1836. године донео одлуку да се подигну цркве у Алексинцу, Бањи и Параћину.
Храм у Алексинцу грађен је током 1836. и 1837. године, а радили су га мајстори које је послао сам кнез.
Према речима Стевановића, првобитно је за изградњу било предвиђено око 17.000 чаршијских гроша. Тај новац није био довољан, па је сума касније повећана на око 24.000 гроша.
– Данашњим речником рекли бисмо да је урађен ребаланс буџета – објашњава Стевановић.
По жељи кнеза Милоша, храм је посвећен Светом Николи и празнику Преноса моштију Светог Николе, који се обележава 22. маја.
Црква је временом добијала вредне богослужбене предмете. Посебно место заузимају црквене одежде, књиге и сасуди које је, према Стевановићевим речима, храм добио 1843. године од руског цара Николаја I. Део тог наслеђа сачуван је до данас.
Црква претворена у џамију
Један од најдраматичнијих периода у историји храма уследио је током Првог српско-турског рата.
Када је Алексинац заузела османска војска, велики број кућа у граду био је спаљен и разорен. Црква Светог Николе није уништена, али је током окупације претворена у џамију и коришћена за верске потребе муслиманских војника.
Тада су страдали првобитни иконостас и живопис храма.
После рата урађени су нови иконостас и живопис. Стевановић наводи да је на њима радио Илија Димитријевић из Крагујевца.
Међутим, ни ту се бурна историја цркве није завршила.
Нови рат и покушај бугаризације
Током Првог светског рата Алексинац се нашао под бугарском окупацијом.
Стевановић истиче да је окупациона власт спроводила политику бугаризације српског становништва – уклањани су наставци „-ић“ из презимена, забрањивана је српска ћирилица, а српске књиге уништаване.
Књиге из библиотека Алексиначке гимназије, Учитељске школе и основних школа, према његовим речима, спаљиване су недалеко од данашње зграде Општине Алексинац.
Дуго се веровало да су бугарске окупационе власти уништиле и други иконостас Цркве Светог Николе.
Међутим, један документ променио је ту слику.
Запис проте Стевана Димитријевића променио досадашње тумачење
Историчари су дошли до извештаја проте Стевана Димитријевића, који је период бугарске окупације провео у интернацији.
Након повратка постављен је за намесника Алексиначког среза. У свом извештају забележио је да бугарски свештеници нису уништавали иконе и црквене књиге.
Сачувани су, према његовом сведочењу, и црквени протоколи, односно матичне књиге рођених, венчаних и умрлих.
То је довело у питање дуго прихваћено уверење да је други иконостас уништен током бугарске окупације.
Према Стевановићу, вероватније је да је стари иконостас тридесетих година 20. века замењен новим, трећим, који се и данас налази у храму.
На њему су велике престоне иконе које је осликао руски сликар Евгеније Лаптев, који је у Алексинцу радио као професор ликовне уметности у Гимназији и Учитељској школи.
У осликавању храма учествовао је и познати живописац Драгољуб Стојковић.
Зашто су на храму Свети Никола и Свети Марко?
Један детаљ на цркви открива још једну занимљиву причу о Алексинцу.
Поред Светог Николе, на храму се појављује и лик Светог Марка.
Разлог је, објашњава Стевановић, веровање да је Свети Марко заштитник Алексинца. Марковдан, 8. маја, традиционално је обележаван као градска слава.
Та веза настављена је и у новије време. У парку на Брђанки 2004. године започета је изградња храма посвећеног управо Светом Марку.
И сама порта Цркве Светог Николе временом је мењала изглед. Тридесетих година 20. века подигнути су бетонска ограда и конак, који се данас назива Старим конаком, док је нови конак изграђен 2000. године.
Више од 360 имена у порти цркве
У порти се налази и један од најзначајнијих споменика који чувају сећање на ратна страдања Алексинчана.
На њему је уклесано више од 360 имена официра, подофицира, војника и цивила страдалих од 1912. до 1918. године.
Међу цивилним жртвама били су и Алексинчани који су страдали у бомбардовању пред крај Првог светског рата.
Док су се водиле борбе на правцу Делиграда, Мозгова и Ђуниса, немачки авиони полетали су са аеродрома код Параћина и бомбардовали положаје, али и сам Алексинац.
У тим нападима страдале су читаве породице.
Стевановић издваја и породичну трагедију академика Борислава Стевановића, једног од 1.300 каплара, чије су мајка и две сестре страдале у бомбардовању.
Црвеноармејци ушли у цркву, скинули капе и почели да се крсте
Једна од најнеобичнијих прича везаних за храм потиче из октобра 1944. године.
Стевановић се позива на црквени летопис у којем је забележен долазак припадника Црвене армије у Алексинац.
Када су совјетски војници ушли у град заједно са партизанским снагама, део њих ушао је и у Цркву Светог Николе.
Скинули су капе, прекрстили се, помолили и целивали иконе.
За део домаћих партизана, васпитаваних у духу комунистичког атеизма, тај призор био је изненађујући.
Руски војници су потом тражили од Алексинчана да их одведу и до споменика руским добровољцима на Брђанки. Разлог је био дубоко укорењен у заједничкој историји – руски добровољци борили су се на овом подручју у Српско-турском рату 1876. године, а многи су ту и погинули.
Скоро два века историје у једном храму
Од кнеза Милоша и руског цара Николаја I, преко османске и бугарске окупације, српско-турских ратова и Великог рата, па све до доласка Црвене армије 1944. године – Црква Светог Николе била је сведок готово сваког великог историјског преокрета који је захватио Алексинац.
Зато овај храм данас није само место богослужења.
Његови зидови, иконе, књиге, порта и споменици око њега чувају готово два века историје Алексинца – и приче које би, без докумената и истраживања историчара, лако могле да остану заборављене.
View this post on Instagram
„Овај медијски садржај суфинансиран је од стране Општине Алексинац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства“.
snagajuga.rs