Што се више говори о изборима, то су све видљивије пукотине међу онима који су претходних месеци наступали са исте стране политичке сцене. Уместо јединственог фронта према власти, у први план све чешће избијају међусобне прозивке, размимоилажења и борба за то ко ће имати главну реч у опозиционом делу јавности.
Последња полемика између др Драгана Милића и студената само је још једна епизода тог процеса. Милић прави разлику између подршке студентима и подршке студентској изборној листи, док са друге стране стиже оштар одговор. Политичка разлика која је до недавно могла да остане у другом плану, претвара се у отворено питање – ко ће, уколико дође до избора, предводити бираче незадовољне актуелном влашћу?
То питање постаје све важније јер студенти и постојећи опозициони актери не полазе нужно са истих позиција. Студентски покрет је део своје снаге изградио управо на дистанцирању од класичних политичких странака и лидера, док опозициони политичари иза себе имају организације, одборнике, локалну инфраструктуру и сопствене политичке амбиције.
Док је заједнички противник био у првом плану, те разлике могле су да буду потиснуте. Међутим, оног тренутка када се отвори питање избора, кандидата и листа – отвара се и питање расподеле политичке моћи.
ОД ПОДРШКЕ ДО ПИТАЊА – КО КОМЕ ТРЕБА ДА СЕ ПРИКЛОНИ?
Управо ту настаје највећи проблем.
Ако студенти инсистирају на самосталној листи, шта је улога постојеће опозиције? Да ли треба безусловно да стане иза студентске листе, да понуди сопствену или да тражи неку врсту договора? И обрнуто – због чега би политички актери који већ имају своје бираче, организацију и изборни резултат пристали да буду сведени на улогу подршке неком другом, који, осим „младости која је наша будућност“, све то нема
Случај Драгана Милића посебно је занимљив управо због тога. Он је један од опозиционих актера који има конкретан изборни резултат у Нишу и зато његова политичка позиција није иста као позиција некога ко тек покушава да уђе на политичку сцену. Истовремено, студентски покрет своју снагу црпи из тврдње да представља нешто другачије од постојећих странака и политичких лидера.
Када се те две амбиције сударе, сукоб готово да постаје неизбежан.
НЕРВОЗА РАСТЕ КАКО СЕ ИЗБОРИ ПРИБЛИЖАВАЈУ
Зато све учесталије размирице у опозиционим и блокадерским редовима не треба посматрати само као серију случајних свађа. Оне могу бити знак много озбиљнијег процеса – почетка борбе за расподелу политичког простора пре него што су избори уопште расписани.
Сваки актер сада мора да размишља о сопственом политичком опстанку. Ко ће бити на листи? Ко ће је предводити? Ко ће добити подршку бирача? Ко ће после избора моћи да тврди да има највећи легитимитет? До јуче је било довољно рећи ко је политички противник. Данас постаје много важније питање – ко је лидер алтернативе?
А ту, по свему судећи, договора нема.
НАЈВЕЋИ РИЗИК – ДА МЕЂУСОБНИ СУКОБ ПОСТАНЕ ВАЖНИЈИ ОД ПОЛИТИЧКОГ ЦИЉА
За опозиционе актере оваква ситуација носи озбиљан ризик. Што су међусобни напади жешћи, то је теже касније убедити бираче да исти људи могу заједно да наступе или сарађују после избора. Уколико једни друге данас представљају као неприхватљиве, поставља се логично питање како ће сутра тражити од истих бирача да подрже заједнички политички циљ.
Управо због тога актуелне полемике превазилазе лични однос Драгана Милића и представника студентског покрета. Оне показују основни проблем читавог тог дела политичке сцене: постоји сагласност око тога против кога се боре, али све мање сагласности око тога ко треба да предводи ту борбу и шта треба да дође после ње.
И што се изборни тренутак буде више приближавао, ту дилему ће бити све теже сакрити. Јер када борба против политичког противника почне да уступа место борби за превласт међу потенцијалним савезницима, више није реч само о различитим ставовима. Реч је о борби за лидерство, бираче и политички простор. А управо би та унутрашња борба могла да постане један од највећих проблема опозиције пред наредне изборе.
„Не пада снег да покрије брег, већ да звери покажу своје трагове“, а такозвана опозиција – своје намере. Што, у крајњем, може да буде добро за бираче, који ће својим гласом пресудити ко је кадра, а ко није да води државу.
snagajuga.rs