Сукоб др Драгана Милића и дела студентског покрета све мање личи на расправу о начину промене власти, а све више на борбу за то ко ће предводити опозициони блок, ко ће састављати изборне листе и ко ће сутра располагати политичком моћи. Саборци постају љути противници.
На први поглед, њихови циљеви су исти. И Милић и студенти говоре о промени власти, слободнијим институцијама, одговорности и другачијем политичком систему. Међутим, када се стигло до питања ко ће бити на листи и ко ће доносити одлуке, заједништво је почело да се распада.
Милић је најпре заступао идеју јединственог наступа студената и опозиције, а касније је поручио да жели да подржи праву студентску листу, али не и њен „сурогат“, доводећи у питање поједина имена која се у јавности представљају као студентски кандидати.
Док су били окренути према заједничком противнику, разлике су могле да се потисну. Чим је отворено питање избора, кандидата и расподеле утицаја, испоставило се да није довољно рећи: „Сви желимо промене.“ Зато што промене могу бити – промене на боље, и промене на горе. Барем су грађани овог града имали прилику да то осете на сопственој кожи и плате цех „борбе за промене“.
Обичан човек у Нишу ову политичку драму посматра много једноставније. Њега мање занима ко контролише коју листу, а много више ко ће решити саобраћајне гужве, запошљавање , комуналне проблеме, одлазак младих, стање у здравству и чињеницу да се о судбини града често одлучује далеко од Ниша.
Просечан Нишлија се с правом пита: ако не могу да се договоре док су у опозицији, како ће се договорити када дођу у прилику да управљају градом или државом? И – шта ће бити ако ти и такви, сутра седну у фотељу?
Различитост мишљења је, несумњиво, здрава. Али када личне амбиције, сујета и борба за контролу потисну програме и проблеме грађана, онда то више није борба за јавни интерес. Грађани Ниша још увек нису чули предлог за решење било ког њиховог проблема. Могу ли да иду „грлом у јагоде“ и стану уз оне којима је фотеља, у коју још увек нису ни сели, важнија од било ког њиховог проблема?
Милић и студенти више немају свог заједничког политичког противника, већ заједнички проблем – једни друге. Стога је обично питање просечног грађанина Ниша – „А где смо ту ми“, једино право питање које може разбистрити мутне политичке борбе назови опозиције.
snagajuga.rs