Што се самог скупа тиче, чланови СНС-а и Новосађани који га подржавају сматрају да је ушао као ослободилац у Нови Сад. Као мајор Бугарски 1918. године истакао је Милорад Бојовић.
Нови Сад, али и цела Србија, имали су данима само једну тему – дуго најављивани скуп Српске напредне странке на новосадском Тргу слободе. Шта ће бити? Како ће проћи? Да ли ће Вучић стварно доћи? Да ли ће бити инцидената? Није их било. И то је заиста добра вест.
Што се самог скупа тиче, чланови СНС-а и Новосађани који подржавају Вучића сматрају да је он као ослободилац ушао у Нови Сад. Као мајор Бугарски 1918. Кажу да су их опозиција, студенти у блокади и зборови малтретирали скоро две године, а свакодневно више од 13 месеци.
Да су им забрањивали да се крећу. Да се окупљају. Да имају штандове. Да разговарају са грађанима. Да су их називали убицама, крезубом руљом крвавих руку коју треба одстранити из политичког и друштвеног живота. Подсећају да су им малтретирали децу у школама и на факултетима. Да су им долазили пред станове да им прете. Кажу да су их шиканирали на послу и у јавности. Да су их тукли и да нису биле поштеђене чак ни жене. Истичу да је Вучић својим доласком показао да је томе крај. Да се нормалност вратила у Нови Сад. Да се вратила слобода.
Вучићеве присталице из Србије рећи ће да је он као Живојин Мишић преокренуо политичку борбу и да је новосадски скуп увертира за убедљиву победу 25. октобра.
Питао сам их из чега изводе тај закључак? Кажу – једноставно је!
За Србију су ови избори одсудни и одлучни. Одређује се њена даља судбина. Кажу да су ови избори као Колубарска битка. Са једне стране је победа слободе и суверености. Победа успеха и нормалности. Даљи раст плата и пензија. Победа народа над страним утицајем, наставак борбе за Косово.
Верују да је са друге стране тријумф пропасти, пораз и окупација Србије преко страног утицаја, отпуштања радника, девалвације динара, признања Косова, поновног активирања сецесије Војводине и можда југа Србије.
Истичу да је Вучић прихватањем да се кандидује за премијера, уједињен са народом, са српским сељаком, радником и домаћином, и храбрим српским мајкама и сестрама, као Мишић на Рибничком мосту покренуо контраофанзиву у којој ће однети одлучујућу победу за Србију 25. октобра.
Вучићеви опоненти мисле и верују потпуно другачије. Ношени ветром популарности из марта 2025, ноншалантно верују да је њихова победа рутинска ствар и да у то не треба сумњати. Време је ђавоље решето и највећи непријатељ маса. Избори су за седам дана, видећемо ко је у праву.
Лично мислим да просечног грађанина Србије уопште не интересује шта бриселска администрација мисли о српским изборним правилима. Да им ни на крај памети нису имагинарне теме попут медијских слобода и права птица. Још мање су заинтересовани за слабљење динара, смањивање плата, увођење новог НКВД-а и Чеке који би под командом Јове Бакића спроводили одузимање имовине и хапшење неистомишљеника.
Политичко повампирење Бојана Пајтића и Душана Елезовића, у чије време је из покрајинског буџета испумпано више од 64 милијарде динара. А посебно нису заинтересовани да деца одређују судбину куће, права и слободе родитеља.
Што се тиче политичких права деце, грађани сматрају да су вођење куће и политика ствар за одрасле. Да деца треба да уче и запосле се и да тек када се ситуирају сопственим умећем и вештинама стичу компетенције да доносе сложене одлуке од значаја за породицу и друштво.
Већина грађана сматра да политичаре искључиво треба да занима развој државе и животни стандард грађана. Како га побољшати, а не упропастити. Како плате и пензије повећати, а не како их смањити. Што се тиче политичких права деце, грађани сматрају да су вођење куће и политика ствар за одрасле. Да деца треба да уче и запосле се и да тек када се ситуирају сопственим умећем и вештинама стичу компетенције да доносе сложене одлуке од значаја за породицу и друштво.
И зато не верују студентској листи, која није студентска, кад кажу да не треба стално подсећати шта је било пре 2012. Да је то ствар прошлости, а не будућности. Напротив. То је истина која не сме да се заборави, јер може да се реинкарнира у још горем облику.
Ево неколико примера:
Такозвани суверенисти кажу да ће се борити за Косово боље и јаче од других. Кад су били у прилици, радили су супротно.
Коштуница је уништио две државе и осамосталио Црну Гору и Косово. Истрошени кадар Демократске странке, расејан по студентској и другим опозиционим листама, каже да ће препородити привреду.
У Тадићево време, заједно с Коштуницом, распродали су фабрике и уништили економију земље. Дејан Шошкић је као гувернер упропастио динар и животни стандард.
Сад је економски мозак студентског препорода Србије.
Поштен однос према чињеницама основ је људске добробити. А људска добробит је једина мера успешности неке политике. Не фотеље и гола власт, што покреће многе који за политиком иду као за личним елеорадом.
Зато не треба да чуди ако Вучић однесе убедљиву победу.
Срби мисле да је то добро за њих. Посебно они са нижим економским статусом које су, како сматрају, таквима учинили нижњи духом, који су владали до 2012, а који се сада нуде као економски спасиоци.
dnevnik.rs/nsuzivo.rs