Прво место на првенству Србије за сениоре круна је Андријине спортске каријере. Неостварен сан – да постане спортиста године у свом родном граду.
На првенству Србије за сениоре, које је одржано у Чачку, Андрија Станковић, каратиста клуба „Елид“ из Ниша заузео је прво место. Тако је постао најстарији освајач златне медаље на Првенству Србије за сениоре од почетка осамостаљивања Србије као државе (од 2006 године). Овим признањем Андрија је, како каже, остварио свој животни сан.
– Па јесте. У овој сали сам почео да тренирам карате пре 25 година и нешто што ме је вукло кроз цео мој спортски пут јесте та златна медаља на сениорском првенству Србије. Као мали сам заиста баш желео да то остварим. То је некако био покретач за мотивацију, свакодневно тренирање, одрицање и давање себе максимално. Последње признање је круна моје каријере, нешто што сам желео и што ме је изградило и као личност, и у приватном и у спортском животу.
Андрија Станковић је остварио свој дечији сан пре пет година када је освојио Првенство Србије у оквиру Карате федерације Србије (WKF), а пре неколико месеци по други пут титулу првака Србије у тој федерацији. То не значи да за њега, као сениора, нема више и нема даље. Зато што је карате постао начин његовог живота.
– Мене је карате научио да будем скроман, јер мислим да је скромност врлина. Важно је поставити реалне циљеве. За мене је Првенство Србије било као Олимпијада. Наравно, није по конкуренцији јако као Олимпијске игре, али је у мојој глави то било оно што ме је испуњавало свих ових година. Мислим да је карате пре свега вештина, а тек онда спорт.
Тај тренажни процес је неминован и сваки спортиста мора да га прође. Кључ су посвећеност и страст. Морате да волите оно што радите и да мотивацију за тренинг налазите у нечем позитивном.
Данас, када сам ја шампион, трудим се да својим понашањем и примером покажем да, иако имаш златну медаљу око врата и шампион си на татамију, треба да будеш шампион и ван борилишта. Мислим да је то права суштина. Џабе су медаље и успеси ако ниси добар човек. Ако кроз спорт и животни пут ниси изградио себе као добру особу, онда ти ни златна олимпијска медаља не вреди много. Ми који тренирамо карате имамо срећу да се бавимо вештином која те оплемењује, учи те кодексу самураја и моралним вредностима, каже Андрија, објашњавајући суштину овог борилачког спорта.
Они, који добро познају Андрију Станковића, нишког каратисту пуних 25 година, знају да он, поред безброј освојених медаља, сања још једно признање – да буде спортиста године у свом граду.
– Рођени сам Нишлија. Основну и средњу школу, факултет, мастер студије, програм стручне праксе и први посао завршио сам овде. Имао сам успехе и на домаћој и на међународној сцени.
Већ годинама конкуришем за то признање. Морам да будем искрен, претходни добитници су имали врхунске резултате – европске и светске медаље, успехе на квалификацијама за Олимпијске игре. Мислим да сам неких година и ја имао најбоље резултате, али то је ствар комисије и људи који одлучују.
Не одустајем. Мислим да ове године имам најбоље резултате у последњих неколико сезона. Волео бих да своју спортску каријеру заокружим тим признањем. После освајања Првенства Србије, а сада и поновљене титуле, то је мотив због кога и даље радим и такмичим се, и на домаћој и на међународној сцени.
За Андрију би то била круна свих успеха – да добије признање свог града. Никако по кључу, већ по заслузи. Ако је неко други заслужнији, неће му бити криво. Али, ако није, а претекне га – биће итекако. На жалост у овој трци за медаље често не важе правила као у његовом рингу – у којем побеђују истински најбољи.
snagajuga.rs