Познаваоци железничке историје процењују да је произведена још п
У Нишу готово да нема познатијег железничког симбола од Бабе Милке – мале парне локомотиве уског колосека која је, упркос скромним димензијама, иза себе оставила век трагова, сећања и индустријског поноса.
Познаваоци железничке историје процењују да је произведена још пред Први светски рат, у време када су овакве машине биле кључне за пруге грађене „по мери“ ратне логистике и снабдевања на Солунском фронту. Тачно порекло није поуздано утврђено, али се претпоставља да је стигла из неке немачке или аустроугарске фабрике – баш из оних погона који су тада испоручивали локомотиве за уске пруге широм Европе.
Милка је у Србију дошла као део послератне реалности: 1926. године стигла је у рудник Јерма у Ракити, као ратна репарација. Тамо није била музејски примерак, већ радник у пуном смислу речи – ангажована најпре на изградњи пруге уског колосека од Сукова до Раките, а потом и на вучи вагона натоварених угљем. Носила је ознаку 99.3-016, карактеристичну за индустријске локомотиве које нису биле део система државних железница, већ су служиле рудницима и привреди.
Занимљиво је да се Баба Милка појавила и на филмском платну: Три године након доласка у Ракиту, „заиграла“ је у првом југословенском играном филму Рударева срећа (режија Јосип Новак). Док су се камере окретале, она је већ имала своју „радну биографију“ – дим, пара, шкрипа точкова и терет који се мора изнети, без обзира на годишње доба.
У рудничкој свакодневици ништа није било романтично: Милка је као гориво користила мешавину каменог угља из Јерме и мрког угља из Јелашнице. Јерма је давала угаљ високе калоријске вредности, али је он знао да „прогори котао“, па се мешао са јелошничким мрким угљем, а по потреби су се ложиле и букове цепанице. Тај детаљ, наизглед ситан, говори колико је живот локомотиве био практичан, „на руке“ – без луксуза, само са циљем да издржи смену и посао.
Године 1952. Милка је из Раките пребачена у јелашнички рудник, а управо ту добија име по којем је данас сви знамо – Баба Милка. Није дошла сама: из Раките је стигло и десет вагона носивости по десет тона, што је за тадашњи руднички транспорт био озбиљан искорак. До изградње пруге уског колосека до Нишке Бање 1946, угаљ се превозио мањим вагонима, а касније су композиције расле – као и потребе града.
Све до затварања рудника 1967. године, Баба Милка је, заједно са локомотивом Баба Ката, превозила угаљ до Нишке Бање, где се терет претоварао и настављао даље пругом „нормалног колосека“. Машиновође су памтили њену снагу: Могла је да повуче и до 40 тона терета – најчешће композицију од осам вагона по пет тона. У једној осмочасовној смени успевала је да направи и до три туре од Јелашнице до Бање, а путовање је тада трајало 20 до 30 минута. Данас звучи као трептај, али је некада то био ритам града и индустрије.
Када је 1968. године „пензионисана“, Милка није нестала – само је променила улогу. Деценијама је била изложена у парку Чаир, у оквиру саобраћајног полигона за децу, где су је генерације гледале изблиза и училе да историја није само у књигама, већ и у гвожђу које је некада вукло живот напред. Рестаурирана је 2011. године, а данас се налази на Перону среће – простору осмишљеном као место сусрета, успомена и фотографисања.
И управо ту, између објектива телефона и прича старијих пролазника, Баба Милка добија нову снагу: Постаје тихи подсетник на време када је железница била једна од најважнијих веза Ниша са остатком земље и Европе, када су станице биле позорнице растанака и долазака, а локомотиве покретачи развоја. Мала по величини, Милка је у Нишу остала велика – као симбол носталгије, индустријског памћења и оних „малих“ детаља града који, кад их боље погледате, носе читаву једну епоху.
Милена Терзић, nistv.rs