„Ако немаш мерак на једење, не се пипај око ћебапи“ – већ у првим речима стане добар део онога по чему је Лесковац препознатљив: мерак, хумор, храна, али и специфичан говор који се генерацијама преноси са колена на колено.
У времену када локални говори полако нестају из свакодневне употребе, записивање и чување дијалекатских речи има посебан значај. Народна библиотека „Радоје Домановић“ у Лесковцу поделила је текст који кроз један од најпознатијих симбола града – лесковачки роштиљ – чува и аутентични језик овог краја.
У њему се не описује само како настаје добар ћевап. Кроз сваку реченицу провлаче се лесковачки дух, досетка, мерак и препознатљив начин говора:
„Ако немаш мерак на једење, не се пипај око ћебапи.
Ћебапи несу за будале, ћебапи су за људи.
Од мељено месо од плећку,
од шију на бика, од пафлаку…
Кад се месо убаво измеси, тури се да преспије.
Ујутро се па измеље. Кад месо одвугне правив се ћебапи и пљесканице и турав се на жар.
Ћумур мора да је из планину.
Домаћица да је убава.
Домаћин да неје будала.
Кад се све тој удеси, ћебапи сами рипав на човеци у уста. Такви ги ћебапи имав само у Лесковац.
Имав ги, кад су сенке подугачке од човеци,
кад Лесковчани не терав инат сас Бога,
имав ги кад се уфати такво време ћулубајасто.
На једну скару прс и плева ћебапи,
на другу прс и плева пљесканице,
на трећу скару свињска и јагњећа цревца.
Леле, мајке.
На четврту, све помешано.
На пету паприке у низе.
Паприке апев за очи,
очи гладни, стомак псује.
Лесковчани, које тој работите,
толко убаво нема у Немци,
у Јапанци – јок.
У турско неје било, неће ни будне.
У Америку хот дог,
у Лесковац ћебап и Бог,
комшије.“
Ови стихови су много више од духовитог описа лесковачког роштиља. У њима су сачуване речи и језичке конструкције карактеристичне за овај крај – „несу“, „убаво“, „тој“, „имав ги“, „терав“, „турав“, „рипав“ – али и начин размишљања и хумор који се тешко могу пренети стандардним језиком.
Дијалекат није „погрешан“ говор нити само остатак неких прошлих времена. Он је део нематеријалног културног наслеђа, сведочанство о томе како су људи једног краја живели, разговарали, шалили се и описивали свет око себе.
Зато очување лесковачког говора значи много више од бележења старих речи. То је чување локалног идентитета и памћења града – да и будуће генерације разумеју шта значе мерак, досетка и она посебна топлина коју реч добије када се изговори онако како се одувек говорило на југу.
А можда је управо последњи стих најкраћи опис те нераскидиве везе језика, традиције и Лесковца:
„У Америку хот дог, у Лесковац ћебап и Бог, комшије.“
nbleskovac.rs/snagajuga.rs