Прича Ђорђа Цокића, студента англистике на Филозофском факултету у Нишу, показује колико подршка, разумевање и прилагођени услови образовања могу да буду важни. Ђорђе, младић са аутизмом, успешно је завршио прву годину студија – положио је све испите, и то са високим оценама.
Некоме је положени испит само још један уписан резултат у индексу. За Ђорђа Цокића сваки од њих представља много више – још један корак на путу који је од детињства прелазио уз много труда, подршке и вере да може да оствари своје снове.
Ђорђе је студент англистике на Филозофском факултету у Нишу. Има аутизам, али и велику љубав према енглеском језику, жељу да учи и истрајност која га је довела до факултетских клупа. Данас иза себе има успешно завршену прву годину студија. Положио је све испите, и то са високим оценама.
– Положио сам све испите из прве године и много сам срећан. Још сам срећнији због тога што су ми оцене јако добре. Нисам се плашио, и нисам имао трему. Слушао сам пажљиво на предавањима и памтио. Морам да кажем да су
ми професори много помогли и да без њих не би успео да постигнем циљ, каже Ђорђе Цокић.
Иза тих оцена крију се сати учења, припремања и суочавања са изазовима који за Ђорђа понекад могу бити другачији и већи него за његове колеге. Али иза њих се крије и једна важна прича о људима – о професорима који су разумели његове потребе и мајци која је уз њега практично читавог живота.
Професори на Филозофском факултету у Нишу пружили су му подршку и омогућили да испите полаже у посебним, њему прилагођеним условима. Нису му поклонили знање, нити оцене. Дали су му оно што је било потребно – прилику да знање које има покаже. А Ђорђе је ту прилику искористио.
– Ђолета смо уписали на факултет чисто због социјализације, јер енглески зна одмалена. Изненадио нас је када је кренуо на факултет, јер се максимално посветио и нашао се у тој причи. Све испите из прве године положио је јуна и постигао успех изнад свих очекивања. Људима на Филозофском факултету хвала до неба, јер су пружили максималну подршку и прилагођавали се Ђолету. Могу да кажем да је то била инклузија највишег степена. Ђоле је све испите радио на рачунару, у посебној просторији у неограниченом времену. Професори су због њега остајали и по неколико сати дуже, док не заврши, прича нам Ђолетова мама Биљана Крстић.
Можда управо у томе лежи кључ праве инклузије. Не тражити од свакога да до циља стигне потпуно истим путем, већ омогућити да свако добије прилику да до тог циља стигне својим кораком.
Уз Ђорђа је све време и његова мајка. Она га прати одмалена, познаје његове могућности, страхове, потребе, али и снове. Била је уз њега кроз године одрастања и школовања, а остала је његов велики ослонац и онда када је направио један од највећих корака – када је постао студент.
– Све се може уз подршку одмах после сазнања да дете има аутизам. Ја сам са њим одмах почела да радим и да будем уз њега на сваком кораку који чини. Важно је и окружење и околина, али је у причи најважнији родитељ. Не могу логопеди, дефектолози и други стручњаци да вам решавају проблем. Да дете одведете код њих на час, сачекате да се заврши, и мислите да сте завршили посао. Не, уз такво дете се мора бити сваког тренутка. Моје учешће у његовом животу је помогло да Ђоле буде фисокофункционалан и стигне до факултета – каже Ђолетова мама.
За родитеља је сваки положен испит разлог за понос. У њиховој причи, међутим, иза једног положеног испита стоје године заједничке борбе, стрпљења и вере да препреке не морају да одређују границе једног младог човека.
Зато Ђорђев индекс данас не говори само о оценама. Говори о младићу који је добио прилику и показао колико може. Говори о мајци која је годинама уз њега. Говори и о професорима који су показали да образовање може да буде захтевно, а истовремено хумано и прилагођено различитим потребама студената.
Ђорђева прича важна је и због друге деце и младих са аутизмом, али и њихових родитеља. Након основне и средње школе често долази питање – шта даље? Његов пример показује да одговор може бити и – факултет.
Наравно, неће сваки млади човек имати исти пут, нити исте могућности и интересовања. Управо зато су разумевање индивидуалних потреба и одговарајућа подршка толико важни. Инклузија нема смисла ако постоји само на папиру. Њена права вредност види се онда када младој особи омогући да развије оно што у себи већ носи.
Ђорђе је своју прву годину завршио са свим положеним испитима и високим оценама. Пред њим су још године студирања, нови предмети, испити и изазови. Али један велики корак већ је направљен.
А можда је најлепши део његове приче управо то што успех није дошао тако што је неко уместо њега прешао пут. Ђорђе га је прешао сам – али није морао да га прелази сам. Уз њега су били људи који су веровали да може. И могао је.
View this post on Instagram
snagajuga.rs