На данашњи дан 1975. године преминуо је српски књижевник Иво Андрић, добитник Нобелове награде за књижевност 1961. године и члан Српске академије наука и уметности.
Студирао је књижевност и историју у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу, где је 1924. године докторирао историју радом „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“. Током Првог светског рата био је хапшен и интерниран. Између два светска рата обављао је дипломатску службу и био амбасадор Краљевине Југославије у Берлину, а после Другог светског рата живео је у Београду.
У младости је писао поезију, а међу његовим раним делима издвајају се „Ex Ponto“, „Немири“ и „Лирика“. Као приповедач снажне имагинације и изузетан познавалац историје Босне, одликовао се изузетном чистотом језика и избрушеним стилом, префињеним психолошким анализама и дубоким понирањем у суштинске проблеме људске егзистенције. Сугестивном снагом израза умео је да дочара широку људску и друштвену панораму прошлих векова.
Ослањајући се на народна предања, легенде и историјску грађу, као и на богату машту и осећај за свет, Андрић је створио монументално књижевно дело. Међу његовим најзначајнијим романима су „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“, „Госпођица“, „Проклета авлија“ и „Омер-паша Латас“, који је остао недовршен.
Поред романа, објавио је и бројне збирке приповедака, међу којима су „Немирна година“, „Жеђ“, „Јелена, жена које нема“, „Знакови“, „Деца“ и „Кућа на осами“. Аутор је и путописних и есејистичких дела „Стазе, лица, предели“, као и медитативне прозе „Знакови поред пута“, „Есеји, критике, чланци I и II“ и „Свеске“.
snagajuga.rs