Ниш је 1. септембра показао два лица младости. На једној страни били су ученици и студенти који своју шансу траже у образовању, раду и упорности. На другој – млади који верују да се будућност осваја на улици, кроз протесте, блокаде и политичко деловање. Између њих стоји све дубље подељено друштво, у којем се поставља питање: може ли ико да буде победник ако младост изгуби заједнички језик?
Први септембар у Нишу традиционално припада младима. За једне је то почетак нове школске године, повратак у клупе, на факултете и у амфитеатре. Дан нових обавеза, планова и снова. За друге је то још један дан политичке борбе, протеста и блокада, јер сматрају да се о њиховој будућности не одлучује само у учионицама већ и на улицама.
Тако је Ниш истог дана показао два лица једне генерације.
Знање као најсигурнији пут
На једној страни налазе се млади који прихватају да до резултата нема пречице. Они уче, полажу испите, усавршавају се, раде и покушавају да сопственим знањем и упорношћу створе место за себе.
Њихова борба углавном није гласна. Не види се увек на трговима и насловним странама. Води се над књигом, у лабораторији, радионици, на тренингу или првом радном месту. Њихова порука је једноставна: будућност се не добија, већ гради.
То је спорији и тежи пут, али је уједно и једини који младом човеку оставља знање, искуство и способност да самостално доноси одлуке.
Улица као политичка учионица
На другој страни су млади који верују да образовање и лични труд нису довољни ако систем не функционише онако како би требало и како су они замислили.. Зато излазе на улице, протестују, блокирају саобраћај и покушавају да политичким притиском промене друштво.
Право младих да изразе став не сме бити спорно. Критичко мишљење, грађански активизам и политичко учешће важни су за свако демократско друштво. И то није спорно. Проблем настаје када аргументе замене увреде, када протест прерасте у искључивост, а неслагање у мржњу према свакоме ко мисли другачије.
У том тренутку улица престаје да буде простор дијалога и постаје место нових подела.
Ко младима нуди стварну будућност?
Највећа опасност није у томе што млади имају различите ставове. Напротив, разлике су природне и потребне. Опасност настаје када их политички и други центри моћи посматрају као бројеве, масу или средство за остваривање сопствених циљева.
Млади не смеју бити ни декор на свечаностима ни ударна снага политичких сукоба. Њима су потребни квалитетно образовање, посао, сигурност, простор за стваралаштво и осећај да могу пристојно да живе од свог рада.
Свако ко им нуди само паролу, без јасног плана шта долази сутра, не гради њихову будућност – већ користи њихово незадовољство.
Има ли победника?
У галиматијасу подела тешко је говорити о победнику. Ако једни друге проглашавају непријатељима, ако се знање потцењује, а политичко неслагање претвара у личну мржњу, губитник је цела генерација.
Победник не може бити политичка страна, власт, опозиција, улица или институција. Једини прави успех био би да млади остану у свом граду и земљи, да слободно мисле, али и да буду способни да разговарају са онима који не деле њихове ставове.
Нишу нису потребна два непомирљива лица младости. Потребна му је генерација која ће спојити знање и друштвену одговорност, критички став и поштовање, право на протест и обавезу да се не угрожавају други.
Јер ако после свих блокада, парола, прослава и политичких сукоба млади одлуче да своју будућност потраже далеко од Ниша, онда у овој причи заиста неће бити победника.
snagajuga.rs