Ко су заправо блокадери у Србији – студенти и млади који се представљају као будућност земље или политички актери који у њиховој енергији виде прилику за повратак на власт?
Одговор се све јасније назире након објављивања имена кандидата на такозваној студентској листи. Иако њен назив сугерише да би њену окосницу требало да чине студенти, међу кандидатима су се нашли бројни професори, активисти и јавности већ добро позната лица. Студенти су тако постали политички симбол, док су стварне полуге одлучивања, по свему судећи, намењене много искуснијим актерима.
Посебно је занимљива и тврдња да Српску напредну странку подржавају искључиво старији грађани. Према објављеним подацима, просечна старост кандидата на „студентској“ листи износи 50,6 година, док је на листи „Александар Вучић – Уједињена Србија“ просек 43,5 година. Уколико су ти подаци тачни, они озбиљно доводе у питање представу о сукобу младости и будућности са једне, а прошлости са друге стране.
Иза студентских парола све видљивије стоје и политичари који су већ били на власти, али и они који годинама безуспешно покушавају да поврате изгубљени утицај. Они студентске протесте виде као средство за остваривање сопствених политичких циљева, иако за то немају довољну подршку на изборима.
Управо ту лежи суштина актуелне политичке борбе. Није спорно право студената и сваког грађанина да протестује, критикује власт или захтева промене. Спорно је када се младост користи као параван, а оправдано незадовољство као пречица до власти за оне које су грађани већ имали прилику да оцене.
У јавности се стално провлаче оптужбе о утицају страних центара моћи , па се логично поставља питање ко политички, организационо и финансијски подржава протесте и ко би на крају имао највећу корист од њих. Србија већ има искуство са покушајима да се политичке промене остваре притиском са улице, уместо јасним програмом и подршком добијеном на изборима.
Симболи и пароле могу да се мењају, али политичка намера остаје препознатљива: власт се жели по сваку цену, док конкретни планови за државу остају у другом плану. Зато грађани имају право да знају ко заиста стоји иза „студентске“ листе, ко доноси одлуке и ко очекује да после избора преузме власт.
Младост не сме да буде политички штит потрошених кадрова. Ако неко жели да управља Србијом, мора пред грађане да изађе својим именом, програмом и резултатима – а не сакривен иза студената.
snagajuga.rs