У петак, 7. августа, у 18 часова у Галерији „Чедомир Крстић“ биће отворена међународна изложба „Изузетни текстили Мексика“, коју пиротска Галерија организује у сарадњи са Амбасадом Мексика.
Једна од препознатљивих и, можда, најупечатљивијих одлика мексичке народне уметности јесу аутохтони текстили који, заједно са језиком, представљају обележје идентитета. Сваки одевни предмет разликује свог носиоца било по дизајну, колориту, иконографији, историји, памћењу и/или културном и природном окружењу. Аутохтони народи с поносом носе своју ношњу, јер је сваки комад дубок израз њихове културе и представља заједницу која га израђује. Разноврсност мексичких текстила широка је колико и сами аутохтони народи који их носе. У шареним нитима сваке тканине огледају се мудрост и култура; у њима су симболично приказани универзум, процветала земља, постанак света, историја народа и њихови заштитници – свеци. Сваки комад представља древне мотиве, боје, облике и историју одређене заједнице.
Ова текстилна уметност потиче још из претхиспанског периода и очувала се кроз време јер је знање преношено с генерације на генерацију. Технике зависе од сваког народа: неки спроводе читав процес, од сетве памука или прикупљања вуне, преко предења, бојења, ткања на разбоју са појасом (леђни разбој) или на ножном разбоју, броката, веза, извлачења нити, декоративног шава (пепенадо), кројења и многих других техника.
Уипил, реч која потиче из науатл језика и значи хаљина, због свог значаја сматра се „мајком одећом“, не само зато што га носи жена, већ и зато што га управо она израђује на леђном разбоју и преноси значење симбола и древних садржаја. Овај одевни предмет настаје од правоугаоне тканине, онакве каква силази са разбоја; пресавија се напола, прави се отвор за главу и са страна се ушива до рукава. Може бити израђен од једног, два или три платна, у складу са жељом носитељке. Постоје кратки и дуги модели, са овалним, округлим или четвртастим изрезом. Обично се носи уз сукњу или подсукњу (енредо или енагва) која се ставља испод уипила и причвршћује појасом, али се може носити и самостално. Уипили су богато украшени разнобојним брокатом или везом. Постоје и посебни уипили, различити од оних за свакодневну употребу, попут свадбених, оних које носе жене задужене за верске свечаности (мајордоме) или оних којима се одева лик Богородице. Најчешће коришћен материјал је памук, али постоје и уипили од вуне и свиле. Свака аутохтона група израђује и украшава свој уипил на карактеристичан начин. Неки се разликују по начину ткања, други по употребљеним бојама или по орнаментима. Разноврсност уипила је изузетно велика. У другим крајевима традиционалне ношње израђују се од индустријски произведених тканина, али се задржава идентитетски елемент. Ова одећа се најчешће допуњује ребозом или правоугаоним платном, такође тканим на леђном или ножном разбоју, које се користи и у хладним и у топлим климатским условима. Поред тога што греје и покрива, служи за ношење новорођенчади – на леђима, са стране или спреда – као и за преношење различитих терета. Ношња се допуњује тлакојалима (украсима за косу) и огрлицама различитих врста: од семенки, шкољки, перлица, дрвених или папирних перли, до сјајних златних, сребрних или других обојених перли.
У више крајева Мексика и међу појединим аутохтоним народима користи се кечкеметл (quechquémetl), који се понекад назива и уипил, иако тај назив није општеприхваћен. Овај одевни предмет је врста огртача или блузе у облику слова „В“ која покрива торзо жене; обично се носи преко уипила или блузе. Такође се користи за покривање главе током сунчаних дана или приликом уласка у цркву. Украшен је разним симболима извезеним концем и иглом различитим бодовима или је орнамент део самог ткања. Облик и декорација разликују се у зависности од региона и укуса ткаља или носитељки. И мушкарци, све чешће, носе традиционалне ношње које се састоје од кошуље, панталона и појаса. Могу бити израђене од ручно тканог платна или од памучне тканине познате као манта, која може бити украшена брокатом, везом или без украса. Мушка ношња је током времена доживела промене и у неким случајевима нестала. Обично се допуњује шеширом, сандалама, хоронгом или сарапеом и торбом (морал).
Међу мушким ношњама које су се очувале налазе се оне народа Вирарика, израђене од памучне тканине и богато извезене крст-бодом са разноврсним симболичким мотивима. Уз њих се носи појас са малим извезеним торбицама које симболизују продужетак живота. Ношња се допуњује шеширом ниског обода, украшеним црвеним вуненим кићанкама или крстовима од црвеног фланела. Са обода висе перје, чауре мадроња или други висећи украси. Разноврсност аутохтоних традиционалних ношњи, осим што представља део идентитета, чини и везу поноса са историјским, географским и културним пореклом које њихови носиоци деле, јер представљају наслеђе предака. Свака ношња је другачија; у зависности од народа, сваки украс има посебно значење.
Изложба ће бити отворена за посетиоце до 21. августа.
pirotskevesti.rs