Ова повртарска култура има своје место на тржиштима Медитерана, користи се свеже, у гастрономији и преради, а питање које се све чешће поставља јесте – може ли да успе и у Србији и да ли се њен узгој може претворити у исплатив посао?
Одговор није једноставан. Артичока може да се гаји у различитим климатским условима, али је реч о култури која има посебне захтеве, па би произвођач пре уласка у посао морао да провери сорту, земљиште, могућност наводњавања и начин презимљавања биљке.
Највећи потенцијал, међутим, није нужно у томе да се одмах засади хектар. За почетника би много рационалнији приступ био да се прво направи мањи пробни засад, испита како биљка реагује на локалне услове и, што је још важније, пронађу купци.
Колико може да роди један хектар?
Принос артичоке значајно зависи од сорте, густине садње, начина производње и климатских услова.
У једном новијем истраживању хибридне сорте оствариле су око 14,6 и 15,7 тона тржишних главица по хектару, док су неке локалне сорте имале знатно ниже приносе, између приближно 2,6 и 7,3 тона по хектару.
Друга истраживања показују да се код одговарајућих сорти и услова могу остварити и приноси од око 18 до више од 20 тона тржишних главица по хектару. У једном огледу принос је, у зависности од сорте и начина производње, био између 13,7 и 24,3 тоне по хектару.
То значи да не постоји једна цифра коју би будући произвођач могао једноставно да упише у калкулатор. За Србију би било неопходно прво утврдити које сорте најбоље подносе овдашње услове.
Колико биљака је потребно?
Густина садње зависи од сорте и система производње. Као оријентир, у једном производном систему коришћено је око 9.200 биљака по хектару, при размаку од 1,4 метра између редова и 0,8 метара између биљака.
То значи да се код засада од једног хектара говори о неколико хиљада биљака, па је садни материјал једна од важнијих ставки почетне рачунице.
Код артичоке се могу користити различити начини размножавања, укључујући производњу из семена и вегетативно размножавање. Избор система утиче и на трошкове производње.
Колико новца треба за почетак?
Будући произвођач морао би да рачуна на: припрему земљишта, садни материјал, садњу, систем за наводњавање, ђубриво, средства за заштиту биља, радну снагу, бербу, сортирање, амбалажу, транспорт, евентуално складиштење и хлађење.
Уколико произвођач већ поседује земљиште, механизацију и систем за наводњавање, улазак у посао је знатно јефтинији него када све мора да се купује од почетка.
Због тога није одговорно тврдити да је за хектар артичоке потребно тачно одређено, универзално улагање. Трошак може значајно да варира управо због цене садног материјала, начина производње и инфраструктуре коју пољопривредник већ има.
Колико може да се заради?
Управо приход отвара најзанимљивији део приче, али и показује где се крије највећа неизвесност. Ако би се остварио принос од око 15 тона по хектару, вредност производње у великој мери зависила би од тога по којој цени би артичока могла да се пласира. Код продајне цене од два евра за килограм, приход би био око 30.000 евра по хектару, док би цена од три евра подигла укупну вредност рода на приближно 45.000 евра. У случају да произвођач успе да достигне цену од четири евра по килограму, приход би могао да се приближи износу од 60.000 евра по хектару.
Артичока тражи воду и добар избор сорте
Један од важних фактора производње је наводњавање. Истраживања у медитеранским производним подручјима показују да су вода, ђубрење и начин производње значајне ставке у производњи артичоке. У једној анализи производних система коришћени су просечни приноси од 12 до 18 тона по хектару, уз различите системе производње и размножавања.
Због тога би произвођач у Србији пре подизања већег засада морао да испита квалитет земљишта и обезбеди поуздан извор воде.
Посебан изазов је и избор сорте која може да поднесе локалне климатске услове. Искуства из других земаља показују да прилагођеност садног материјала локалној клими може значајно да утиче на успех производње.
Да ли би артичока могла да постане нови хит српских њива?
Могла би, али пре свега као нишна култура, а не као замена за пшеницу, кукуруз или традиционално поврће.
Њена предност је управо у томе што домаћа производња није развијена као код традиционалних култура, па би произвођач који пронађе тржиште могао да се позиционира као специјализовани добављач.
С друге стране, недовољно развијено домаће тржиште значи да је ризик већи. Ако се произведе много више него што могу да апсорбују ресторани, трговине и други купци, цена може да буде проблем.
Зато би најпаметнији модел био постепен: прво неколико ари, затим тестирање сорте и приноса, уговарање продаје, па тек онда ширење производње.
Артичока, дакле, није лака зарада нити култура коју треба садити само зато што на страном тржишту може да достигне високу цену. Али за пољопривредника који има земљиште, воду, знање и унапред обезбеђено тржиште, могла би да буде занимљива нова ниша.
Највећа рачуница зато није само у питању „колико роди хектар“, већ колико произвођач може да прода, коме може да прода и по којој цени. Управо од тога ће зависити да ли ће артичока у Србији остати егзотична култура или ће постати нови пољопривредни бизнис.
bizportal.rs