Данас обележавамо Дан српског јединства, слободе и националне заставе – празник који би требало да нас подсети на оно што нас повезује, на слободу коју су нам преци изборили и на заставу под којом су за Србију подносили највеће жртве.
Ипак, овогодишњи празник Србија дочекује дубоко подељена.
Уместо националног јединства, сведочимо све оштријој подели на два политичка и друштвена табора. Чак се и слобода тумачи различито. За једне она подразумева снажну и суверену државу која самостално доноси одлуке, док је други виде искључиво кроз смену власти и одлазак председника Александра Вучића.
Подељени смо, нажалост, и око националне заставе. За огроман број грађана она је светиња, симбол државе, страдања и победа српског народа. Зато су сцене цепања, гажења и скрнављења тробојке изазвале оправдано огорчење јавности. Политичко неслагање је легитимно, али понижавање државних симбола не може бити израз ни слободе ни демократије.
Наши преци су 1918. године, после незамисливих жртава, пробили Солунски фронт и изборили једну од највећих победа у српској историји. Нису питали ко припада којој странци, већ су знали којој земљи припадају и шта бране.
Од нас се данас не тражи да слободу освајамо на фронту. Тражи се да чувамо мир, државу, суверенитет и територијални интегритет Србије. Управо су то питања на којима председник Александар Вучић инсистира у времену великих спољних притисака и унутрашњих политичких сукоба.
Дан српског јединства зато не сме да остане само празник застава, свечаности и пригодних говора. Он мора да буде опомена да држава која изгуби заједничке вредности постаје лак плен туђих интереса.
Можемо се разликовати у политичким ставовима, али не бисмо смели да будемо подељени око Србије. Ако нам ни застава, слобода и државни интерес више нису заједнички, онда није угрожен само један празник – угрожена је будућност целе земље.
snagajuga.rs