Седница скупштине Градске општине Медијана, на којој се расправљало о извештају о трошењу новца из буџета протекло је уз забрану извештавања.
Наиме, екипи Ниш Телевизије није дозвољен улаз у скупштинску салу, уз образложење да нисмо акредитовани. Седница је иначе хитно сазвана, а на претходној седници, одборници СНС упозорили су да је у складу са законом неопходно да на дневном реду буде и извештај о трошењу средстава.
Ако је све транспарентно – зашто су новинарска питања проблем? Драган Милић и његови сарадници воле камере. Воле фотографије, објаве, снимке и пажљиво припремљене наступе на друштвеним мрежама. Али шта се дешава када камера није само камера, већ иза ње стоји новинар који жели да постави питање? Тада, по свему судећи, ствари постају много мање удобне.
На данашњу седнице нису добродошли медији попут Ниш ТВ-а, „Снаге југа“„Нишке иницијативе“. Ако је рад Скупштине јаван, чему онда страх од новинара? Овде више није реч само о томе ко ће седети у сали. Реч је о односу власти према јавности. Грађани имају право да знају шта њихови изабрани представници раде. Имају право да чују расправу, да виде ко је за шта гласао и да сазнају како се доносе одлуке које се тичу њиховог живота. А новинар има право да пита. То право није привилегија руководства општине да додели ономе ко му је симпатичан, а ускрати ономе чија питања нису пријатна.
Уколико су врата Скупштине отворена само за одабране, онда јавност добија веома необичну верзију транспарентности: све може да се види — под условом да нико ништа не пита. Ако руководство ГО Медијана сматра да нема шта да крије, најједноставнији начин да то докаже јесте да отвори седнице за медије и омогући новинарима да раде свој посао. Без спискова „подобних“. Посебно питање заслужује и однос према медијима и платформама које се критички односе према власти, попут „Нишке иницијативе“. Драган Милић може да бира шта ће објавити на свом Инстаграм профилу. Може да бира фотографије. Може да бира саопштења.
Може да бира речи којима ће представити свој политички (не)рад. Али не може да бира питања која ће јавност поставити. То није његов Инстаграм. То је јавност. И управо зато је суштина проблема много већа од једне седнице, једног медија или једног новинара. Када власт почне да бира ко сме да пита, граница између транспарентности и политичке пропаганде постаје опасно танка.
nistv.rs