Видовдан је један од најважнијих празника у српској традицији и духовности, а прича о Светом кнезу Лазару и косовским јунацима, као и народна веровања, молитве и обичаје чувају се вековима.
Видовдан се у народној традицији сматра празником над празницима, не само због историјског значаја, већ и због слоја дубоких веровања која су кроз векове обликовала његово духовно значење. Једно од тумачења његовог порекла везује се за ранохришћанског светитеља Вида, заштитника очију и вида, док друго упућује на старословенског бога Световида, који је у паганској традицији био повезан са ратом, обиљем и свеопштим „виђењем“ света.
Свети мученик Кнез Лазар и Свети српски мученици
Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар, родио се 1329. године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан, васпитаван у хришћанској вери и побожности. Због многих дарова које је добио од Бога и успешно их умножио, привукао је на себе пажњу царева, те је узет на двор цара Душана, где је постао славан и уважен од свих због своје честитости, витештва и побожности. Оженио се царевом рођаком Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића, а 1353. године додељено му је достојанство кнеза. Као благочестиви господар српски, Лазар је био веома Христољубив и ту своју љубав је испољавао према Цркви Божијој. Његова највећа брига била је да измири Српску и Цариградску Патријаршију, те је као изасланика цариградском патријарху послао монаха Неанију са молбом да са Срба скине проклетство (анатему), што је на крају и учињено.
Борио се овај угодник Божији против турске најезде, а у судбоносном сукобу који се одиграо 15. јуна (28. јуна по новом календару) 1389. године против турског цара Мурата, бива посечен. Његово тело је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим је пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942. године премештено у Саборну цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих, а он помаже свима онима који му се обрате са искреном молитвом. За време свог живота обновио је манастире Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу, као и многе друге цркве и манастире. С правом се може рећи да Светосавски свенародни идеал и програм „Све за Христа – Христа ни за шта“ нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар. Он је то учинио определивши се за Царство небеско и приневши себе и са собом сав народ српски за косовску жртву, а то је урадио из чисто јеванђелских разлога, баш као што и сама песма каже: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“.
Молитва:
„Красоту возжељев слави Божија, во земњеј тому благоугодил јеси, и поручениј ти талант добрје возђелав усугубил јеси, о њемже и подвизавсја до крове, отоњудуже и мзду бољезнеј твојих јако мученик пријал јеси от Христа Бога, јегоже моли спастисја појушчим тја Лазаре.“
У народном предању, Видовдан се везује за идеју да се тог дана „све види“, па се верује да истина излази на видело, а да судбински догађаји постају јаснији него у било ком другом тренутку године. Због тога се у многим крајевима развила пракса да се дан проводи у миру, без тешких послова и буке, уз поштовање према прецима и молитву. Сматра се да није пожељно радити на њиви, нити обављати теже кућне послове, док се избегавају песма, игра и гласна славља.
Један од најраспрострањенијих обичаја јесте изношење одеће, ћилима и тканина на сунце, како би их „видело сунце“. Верује се да тада сунчева светлост има посебно снажно дејство, које чисти и чува тканину од штеточина, али и симболично доноси благостање и чистоћу дома. У многим крајевима то је био и начин да се покаже вредност домаћинства, па и девојачка спрема, која се износила на видело, док су се породице међусобно „гледале и процењивале“ кроз рад, труд и имање.
Посебно место у народним веровањима заузима биљка видовчица, односно „видова трава“, која се бере и користи као заштита од болести очију. Девојке су је, према обичају, стављале под јастук уз со и хлеб, верујући да ће им се у сну открити будући супруг. Такође се практиковало умивање водом са биљкама или одлазак на изворе, уз веровање да лековита и освештана вода на Видовдан има посебну моћ исцељења, нарочито када је реч о очним болестима.
У народној традицији забележено је и веровање да се на Видовдан „пред очима види судбина“, па су се људи ујутру окретали ка сунцу и изговарали молитве за здравље и вид. У појединим крајевима практиковало се и симболично започињање ручних радова, јер се веровало да оно што се отпочне на овај дан има снагу трајања и благослов наставка. У тишини и поштовању, Видовдан је тако остајао дан у којем се спајају сећање, вера и поглед у будућност.
kurir