У самом срцу Алексинца налази се здање које је сведочило неким од најважнијих периода у развоју града. Зграда у којој је данас смештен Завичајни музеј сматра се најстаријим сачуваним објектом у Алексинцу и околини, а подигнута је пре 1833. године – године ослобођења Алексинца од османске власти.
О историји овог здања, његовим некадашњим власницима, музејским збиркама, али и значају који оно данас има за очување културног и историјског наслеђа, за Снагу Југа говорио је кустос Завичајног музеја у Алексинцу Александар Никезић.
– Као што сте рекли, ово јесте најстарији објекат у Алексинцу, али, према подацима којима располажемо, и у околини, односно на територији алексиначке општине. Саграђен је свакако пре 1833. године, а то је веома важна година за наш град и околину, јер је тада Алексинац ослобођен од османске власти – објашњава Никезић.
Не зна се ко је кућу подигао, али се зна ко је био први власник после ослобођења
Име првог власника куће још није утврђено. Према речима Никезића, постоје различите могућности – од тога да је припадала имућнијем Турчину до претпоставке да ју је поседовао богати српски трговац који је имао право да подигне спратну кућу.
Оно што је познато јесте ко је био њен први власник након ослобођења Алексинца.
Био је то грчки трговац Анастас Спарталис, који је своје презиме касније посрбио у Шпартаљ. Његова породица живела је у овој кући све до почетка 20. века и бавила се крупном прекограничном трговином.
Управо је трговина имала огроман значај за развој Алексинца током 19. века.
Од 1833. до 1878. године Алексинац је био погранично место и једна од најважнијих граничних тачака на југу Кнежевине Србије. Значајан део трговине одвијао се преко овог коридора, а у граду се налазила и царинарница.
– То је био магнет за трговце и занатлије. Алексинац је тако почео да се развија као варош и постепено је добијао све одлике градског насеља. Поред царинарнице и карантина, отварале су се и друге установе – школа, суд и друге институције. Алексинац је постајао озбиљна и значајна варош, јер је представљао крајњу тачку на југу српске државе, каже Никезић.
Од породичне куће до Завичајног музеја
После породице Шпартаљ, у кући је живела породица Бабовић, све до 1963. године, када је здање добило нову намену и постало дом Завичајног музеја.
Значај објекта званично је потврђен 1985. године, када је проглашен за непокретно културно добро.
Првобитна музејска поставка из 1963. године садржала је велики број предмета везаних за Други светски рат, што није било случајно. Међу иницијаторима оснивања Завичајног музеја били су представници тадашњег Савеза удружења бораца.
Музејски фонд се, међутим, током наредних деценија непрестано увећавао.
Предмети су пристизали путем поклона, али и откупом, па су временом формиране етнолошка, историјска, археолошка и уметничка збирка, док музеј поседује и део природњачког материјала.
Како је изгледао живот Алексинчана у 19. и 20. веку
У приземљу и на спрату Завичајног музеја данас је смештена стална поставка.
Посетиоци могу да виде реконструисане грађанске собе из 19. и 20. века, са елементима сеоског домаћинства, док су у посебном простору изложени предмети из историјске и археолошке збирке.
– Од свега има помало и с времена на време освежавамо нашу поставку. Мислим да је оно што се тренутно налази у музеју најрепрезентативније што можемо да понудимо посетиоцима, истиче Никезић.
Сама кућа подједнако је вредна као и предмети који се у њој чувају.
Реч је о примеру старобалканске архитектуре, грађеном у бондручној конструкцији, са дрвеним гредама и другим природним материјалима.
Објекат је недавно реконструисан, а распоред просторија задржао је карактеристике традиционалног начина градње. Посебно се издваја доксат – наткривени истурени део куће, који овом здању даје препознатљив изглед.
– Није реч о најраскошнијем објекту тог типа, али захваљујући тераси, односно доксату, представља прави бисер народног градитељства, каже кустос.
Двориште музеја током лета постаје културна сцена
Завичајни музеј данас није само место у којем се чува прошлост. Његово двориште постало је и простор савременог културног живота Алексинца.
Управо овде одржава се Алексиначко културно лето, манифестација која током летњих месеци траје готово два месеца и окупља бројне посетиоце.
У дворишту су због тога постављене и привремене трибине како би простор могао да прими већи број људи.
На тај начин једно од најстаријих места у граду наставља да живи – не само као споменик прошлости већ и као простор сусрета, културе и нових генерација Алексинчана.
Туристима прича о Алексинцу открива и део националне историје
Музеј посећују и људи којима Алексинац није крајња дестинација, већ град кроз који пролазе.
Како каже Никезић, страним и домаћим посетиоцима посебно је занимљива прича о значају који је Алексинац имао у 19. веку.
– Уз предмете које могу да виде, посетиоци добијају и причу о историји и значају Алексинца. Ово је било веома важно место у 19. веку, тако да прича о Алексинцу истовремено представља и део наше националне историје која се у једном периоду одвијала управо на територији алексиначке општине – објашњава Никезић.
Коста Стојановић – један од знаменитих Алексинчана
Разговор о историји Алексинца неизбежно води и до људи који су из овог града потекли или су у њему оставили значајан траг.
Један од њих је Коста Стојановић, научник, математичар и политичар, коме Завичајни музеј и локалне установе културе посвећују посебну пажњу.
– Коста Стојановић је један од знаменитих Алексинчана и један од најзначајнијих српских научника свог времена. Био је велики математичар и човек који је у многим стварима био испред свог времена – истиче Никезић.
Стојановић се бавио и политиком и обављао министарске функције, а остао је упамћен и по политичком сукобу са Николом Пашићем, о коме је касније писао.
У Алексинцу је сачувана кућа Косте Стојановића, а град чува успомену и на друге знамените личности, међу којима су генерал Михајло Рашић, академик Борислав Стевановић и прота Стеван Димитријевић.
Приче о њима, као и предмети који сведоче о свакодневном животу становника овог краја, чине Завичајни музеј једним од најважнијих места за разумевање прошлости Алексинца.
Скоро два века након што је подигнута, најстарија сачувана кућа у граду тако наставља своју мисију, некада је била дом трговаца који су учествовали у развоју пограничне вароши, а данас је дом сећања на Алексинац и људе који су стварали његову историју.
snagajuga.rs
View this post on Instagram
„Овај медијски садржај суфинансиран је од стране Општине Алексинац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства“.