„Не може неко ко себе назива новинарком да уноси активистичке беџеве у институцију“, објављено је на друштвеној мрежи Икс поводом поступка новинарке Н1 Жаклине Таталовић у Председништву Србије.
Међутим, овај случај отвара много важније питање од једног беџа и једне новинарке: каква је улога медијских радника у савременим политичким дешавањима и где престаје новинарство, а почиње политички активизам?
Новинари, наравно, имају право на лични став. И они су грађани, бирачи и људи са сопственим уверењима. Ипак, оног тренутка када стану пред камеру, узму микрофон или објаве текст, њихова прва обавеза морају бити чињенице. Лични политички став не сме да одређује која ће питања бити постављена, ко ће бити унапред осуђен, а ко поштеђен критике.
Данас се, међутим, граница између новинарства и политичког активизма све теже уочава. Део медијских радника отворено подржава политичке покрете, учествује у кампањама, фотографише се приликом пружања подршке изборним листама и своје политичко опредељење представља као доказ професионалне или моралне исправности.
Такво понашање било је готово незамисливо у времену када се професионална дистанца сматрала основом новинарског посла. Новинар је могао да има став, али није смео да дозволи да тај став замени чињенице, нити да од себе направи учесника политичке борбе о којој би требало непристрасно да извештава.
Посебно је опасна подела политичара и грађана на „наше“ и „њихове“. У актуелним околностима та подела често се своди на „блокадере“ и „ћације“. Када новинари прихвате такву терминологију и почну да се понашају као навијачи једног табора, јавност више не добија информацију, већ медијски обликовану политичку поруку.
Проблем није у постављању тешких и непријатних питања. Напротив, то је један од најважнијих задатака новинара. Проблем настаје када питање постане оптужба, када се саговорнику не оставља простор да одговори и када агресиван наступ треба да замени аргументе и чињенице. Тада интервју престаје да буде разговор и постаје политички обрачун.
Још је Матија Бећковић својевремено изјавио да никада не би гостовао у емисији своје ћерке Оље Бећковић. Без обзира на то како неко ту изјаву тумачи, она показује колико снажан утисак на јавност могу да оставе ауторски став, начин вођења разговора и однос према саговорницима.
Новинарство не сме да буде ни власт ни опозиција. Његов задатак није да руши или чува политичаре, већ да проверава њихове тврдње, поставља питања од јавног интереса и грађанима пружа потпуне и проверене информације.
Уколико новинар јавно потписује подршку некој изборној листи, носи њена обележја и учествује у њеној кампањи, јавност има право да постави питање може ли та особа објективно да извештава о политичким противницима те листе. Исти критеријум мора да важи за све – без обзира на то да ли подржавају власт, опозицију или такозвану студентску листу.
Случај Жаклине Таталовић зато није само прича о једној новинарки. Он је повод за много ширу расправу о стању професије у којој су политичка припадност, лични активизам и медијска видљивост често постали важнији од чињеница, мере и професионалне одговорности.
Када новинар постане политички активиста, он на то има право – али тада мора јасно да каже у којој улози наступа. Јер новинарство без дистанце постаје пропаганда, а друштво у којем медији само продубљују поделе остаје без простора за нормалан дијалог.
Питање, дакле, није имају ли новинари право на став. Имају. Питање је да ли имају право да тај став представљају као непристрасну информацију. Одговор би, бар у озбиљном новинарству, морао да буде јасан.
snagajuga.rs