Полицајац у пензији Братислав Петровић из Беле Паланке свој други позив пронашао је у књижевности. Пишући на књижевном језику, али и на дијалекту, он од заборава чува народни говор, обичаје, предања и приче свог краја.
Животни пут Братислава Петровића спојио је две наизглед удаљене области – полицијску службу и књижевно стваралаштво. Рођен је у Шљивовику код Беле Паланке, а професионални век провео је у полицији, радећи у Бабушници, Белој Паланци и Нишкој Бањи. Ипак, љубав према писаној речи, завичају и људима источне Србије временом је постала важан део његовог живота.
Петровић пише романе, приче, приповетке, песме, есеје, монографије и истраживачке радове. Члан је Удружења књижевника Србије и Савеза књижевника у отаџбини и расејању, а његова дела превођена су и објављивана у Бугарској.
Посебно место у његовом стваралаштву заузима народни говор белопаланачког и ширег тимочко-лужничког краја. Дијалекат у његовим књигама није само средство којим говоре књижевни јунаци. Он је сведочанство једног времена, начина живота и погледа на свет који постепено нестају заједно са старим генерацијама.
Кроз сочне изразе, досетке, пословице и хумор, Петровић оживљава људе испод Суве планине – њихове врлине и мане, страхове, веровања, љубави и сукобе. Његови јунаци говоре онако како се некада говорило у селима овог краја, па његове књиге, поред књижевне, имају и вредност својеврсног записа о локалном језичком наслеђу.
Одломак из приче, „Сас Госпаву куде вр’жалца“, најбоље илуструје дијалектички стил Петровићевог књижевног изражавања:
„Баја Стојко… Млого ме мрзну по село. Млого! Че ме поједу. Још па кад виде да милицајци и шумари свртају при мен, не могу се откачим од олоши. Напрајил ми нећи маџије и за тој ме мрзну.
Ја ју слушам кву муку има, па се смејем у себ. Па ја сам вој мог’л овој и без Стојка растурим. Па так’в смо народ, сваћега куји бурудисује сас милицајци и шумари че га наши сељаци мрзну. Него… Нека си олакша душу за једну а може би и повиш црвене. Нес’м му видел ценовник. Оно ни попови га нему, што би га па имал Стојко вр’жал’ц.“
”Међу његовим познатијим делима налазе се романи „Крвава нишавска зима“, „С’н ил’ јава“, „Госпавина слава“, „Цариградски друм“, „Романа“, „Проклетство неправде“ и „Госпавино закопано благо“, као и збирка „Брацина блам поезија“. Писао је и монографије о манастирима у Вети и Сићеву, док се у истраживачком раду „Хајдучија на тлу Беле Паланке“ бавио темом која ће се поново појавити у његовом стваралаштву – хајдуцима, легендама и скривеном благу. Браца је посебно везан за своју књигу „Брацина блам поезија“.
То је збирка поезије у којој ја негујем свој стил, на дијалекту. Говори о стварима, предметима, животињама – о много чему, о чему се нико никада не би усудио да пише, јер би пошао од претпоставке да је то просто, ружно, да не завређује пажњу. Једна од мојих песама посвећена је ВЦ шољи. Па коме би пало на памет да о томе пише? Могу да вам кажем да су сви одушевљени управо тим песмама, које одударају од обичних. И да нагласим – нису нимало просте, напротив. Браца уме да и од таквих ствари направи поезију. И управо по њима сам свуда препознатљив. Брацина „Блам поезија“ је преведена у Бугарској, рецимо. Неке од мојих књига су превођене у Македонији, Албанији, Русији. Мали човек, из мале средине, па још полицајац, а уме да пише – прича нам Браца, уз пошалице и смех на свој рачун.
Најновије дело у којем се Петровић појављује као коаутор носи назив „Потрага за хајдучким благом у источној Србији и Бугарској“. Књига отвара тему којом се релативно мало аутора систематски бави, иако је она дубоко присутна у усменој традицији пограничних крајева.
Приче о хајдуцима, закопаном злату, тајним знацима, старим картама и благу скривеном у планинама вековима су преношене са колена на колено. Оне су мешавина историјских догађаја, породичних сведочења, локалних легенди и народне маште. У источној Србији и суседној Бугарској готово да нема планине, пећине, старог пута или напуштеног здања за које није везано неко предање.
Такве приче нису занимљиве само онима који верују да благо заиста постоји. Оне говоре о несигурним временима, ратовима, хајдучији, кретању људи и робе, али и о вековној потреби човека да верује да се негде, испод камена или старог дрвета, крије нешто што може да промени живот.
То је моја прва, коауторска, истраживачка књига. У периоду када сам писао роман „Цариградски друм“ о легендарном попу Мартину и хајдучком Балчан војводи, који нису историјске већ легендарне личности, схватио сам да се поп Мартин Химовић и Балчан војвода помињу свуда – од Дунава па до Грчке.
Ја и моје колеге – Јовица Васић, Горан Величковић и Јовица Васић смо у то време, када смо писали књигу, направили једно истраживање и дошли до закључка да нарочитих писаних трагова о закопаном благу нема. Али је трагање за скривеним благом опсесија неких људи која их држи целог живота. Сами „трагачи“ о томе нерадо говоре из више разлога – најпре што сами желе да први дођу до блага, а и због тога што се боје законских санкција. Управо зато су те приче о закопаном благу, иако неутемељене на чињеницама, интересантне за свакога ко их чита – објашњава суштину најновије књиге Братисалв Петровић.
Стваралаштво Братислава Петровића важно је управо зато што у средиште пажње поставља такозваног малог човека и крајеве који ретко добијају довољно простора у савременој књижевности. Његова Бела Паланка, Сува планина, Нишава, стара села, манастири и Цариградски друм нису само позорница за радњу – они су пуноправни јунаци његових књига.
Петровићево писање показује да дијалекат није искварен или мање вредан језик, већ жива ризница речи, израза и искустава. Сваки записани локални израз представља мали допринос очувању идентитета краја у којем је настао.
Од полицајца навикнутог да бележи чињенице до писца који записује приче, легенде и људске судбине, Братислав Петровић остао је везан за свој завичај. Његове књиге зато нису само књижевна дела, већ и сведочанства о говору и животу источне Србије – простора богатог причама које још нису до краја испричане.
View this post on Instagram