У самом центру Алексинца, око Цркве Светог Николе, на релативно малом простору смештене су грађевине које сведоче о готово два века историје ове вароши. О њиховом настанку, људима који су их градили и догађајима који су се у њима одиграли, екипа портала Снага југа разговарала је са историчаром Зораном Стевановићем из Алексинца.
На први поглед, простор око Цркве Светог Николе део је свакодневне слике Алексинца. Међутим, готово свака зграда која окружује храм има своју причу и представља сведочанство различитих периода развоја града.
Испред Основне школе „Љупче Николић“, историчар Зоран Стевановић за Снагу југа говорио је о том јединственом историјском простору, на којем се преплићу приче о просвети, државној управи, српским владарима, ратовима за ослобођење и људима који су оставили дубок траг у Алексинцу.
Од окружног начелства до данашње Скупштине општине
Са јужне стране Цркве Светог Николе налази се једна од најзначајнијих старих грађевина у граду – зграда у којој је данас смештена Скупштина општине Алексинац.
Како објашњава Стевановић, на том месту налазила се зграда некадашњег Окружног начелства и Окружног суда. Првобитни објекат подигнут је још 1848. године, али је пред Први светски рат срушен, након чега је на његовим темељима изграђена садашња зграда.
Преко пута ње налази се некадашње Среско начелство, подигнуто 1908. године, и то на месту прве основне школе у Алексинцу. У том објекту данас се налази Полицијска станица.
Свака од ових грађевина, иако данас има другачију намену, чува део приче о развоју Алексинца као административног и просветног средишта овог дела Србије.
Учитељска школа донела нови живот Алексинцу
Посебно место у историји града припада згради данашњег Основног суда, која је некада била дом чувене Учитељске школе.
Крајем 19. века у Алексинцу се јавила потреба за већим школским простором, јер је број деце која су желела да се образују растао. Алексинчани су зато плански подигли нову школску зграду.
Управо у то време, 1896. године, краљ Александар Обреновић донео је одлуку да се Учитељска школа измести из Београда. Алексинац је у томе препознао велику прилику.
Грађани су реаговали брзо и Министарству просвете понудили већ припремљену школску зграду.
Према речима Стевановића, долазак Учитељске школе није био важан само за образовање. Велики број ученика који је долазио у Алексинац подстицао је издавање станова, трговину и целокупни привредни и друштвени живот вароши.
Министарство је послало инспектора да провери услове, а његов извештај био је изузетно повољан. Зграда је оцењена као једна од ретких у Србији која је заиста наменски и квалитетно грађена за школске потребе.
Од 1. септембра 1896. године па све до 1963. године, у њој је радила Учитељска школа, након чега је ова образовна установа пресељена у другу зграду.
Данашња школа „Љупче Николић“ грађена за Алексиначку гимназију
Са западне стране цркве налази се зграда данашње Основне школе „Љупче Николић“. Она је, међутим, првобитно грађена за потребе Алексиначке гимназије.
Зграда је подигнута 1935. и 1936. године, према пројекту среског инжењера Милорада Дивца, једне од личности које су значајно утицале на архитектонски изглед Алексинца.
Дивац је пројектовао више објеката у граду, а међу њима се издваја и монументални мост ка Старом алексиначком гробљу.
Са Алексинцем га није повезивао само посао. У град је дошао као млад човек, а потом се оженио Алексинчанком Бојком Бошковић, првом женом из Алексинца која је завршила медицину. Касније позната као Бојка Дивац, и она је оставила значајан траг у историји града.
На месту школе некада кућа једног од најбогатијих Алексинчана
Ипак, прича о месту на којем се данас налази школа „Љупче Николић“ сеже још дубље у прошлост.
На том простору некада се налазила кућа чувеног Ристе Прендића, татарина, односно преносиоца државне и дипломатске поште, који је био у служби српских владара.
Прендић је службу започео још у време прве владавине кнеза Милоша Обреновића. Заједно са другим татарима преносио је дипломатску пошту између Крагујевца, односно Београда, и Цариграда.
Служио је и за време кнеза Михаила Обреновића и кнеза Александра Карађорђевића, а један догађај из 1867. године посебно је обележио његов живот.
Тада је донео вест и документ којим је османски султан предао кнезу Михаилу на управу градове у Србији у којима су се до тада налазиле турске посаде, укључујући и Београд.
Како је Прендић касније забележио у својим сећањима, кнез Михаило га је за ту вест наградио са 100 дуката, што је у то време представљало велико богатство.
Стевановић наводи да подаци из пописа из 1863. и 1884. године показују да је Риста Прендић био међу најимућнијим, односно најбогатији Алексинчанин.
Кућа у којој су боравили српски владари
Прендићева кућа није била само дом једног угледног Алексинчанина. Због свог положаја и значаја домаћина постала је место у којем су боравили и српски владари и представници државног врха.
Посебно значајну улогу имала је током српско-турских ратова.
За време ратних операција Алексинац је имао велики стратешки значај, а Прендићева кућа била је повезана са радом српске Врховне команде.
Током Другог српско-турског рата, од 1. децембра 1877. до почетка јануара 1878. године, у њој је боравио кнез Милан Обреновић. Одатле је одлазио на фронт и пратио операције српске војске усмерене ка ослобођењу Ниша.
Управо у овој кући кнез Милан дочекао је и две делегације из Ниша, које су дошле у Алексинац да га позову да посети ослобођени град.
Уследило је велико славље.
Према сведочанствима која преноси Стевановић, познати Алексинчанин и народни посланик Васа Стошић обратио се окупљеном народу са балкона Прендићеве куће. У говору је одао признање српској војсци и Нишлијама који су учествовали у ослобођењу свог града, а потом позвао кнеза Милана да се обрати народу.
Славило се уз музику и бакље, а већ наредног дана кнез Милан се са својом пратњом из Алексинца упутио ка ослобођеном Нишу.
О тим догађајима сведочанства је оставио и лекар и државник Владан Ђорђевић, који их је описао у својим сећањима.
Историја поред које се свакодневно пролази
Данас се на месту некадашње куће Ристе Прендића налази школа, Учитељска школа постала је суд, а некадашње административне зграде добиле су нове функције.
Ипак, приче које чува овај део Алексинца нису нестале.
На свега неколико десетина метара једна од друге налазе се грађевине и места повезани са развојем српског школства, државне управе, династијама Обреновић и Карађорђевић и ослободилачким ратовима 19. века.
Управо зато прича коју је за Снагу југа испричао историчар Зоран Стевановић показује да центар Алексинца није само градско језгро – већ својеврсна отворена књига историје, поред чијих страница Алексинчани пролазе сваког дана.
snagajuga.rs
„Овај медијски садржај суфинансиран је од стране Општине Алексинац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства“.