Србија и Република Српска, у Мркоњић Граду, обележили су Дан сећања на убијене и прогнане Србе у хрватској злочиначкој акцији „Олуја“.
Обраћање Александра Вучића
– Невенка Добрић је девет месеци носила свог Синишу, родила га је, дојила, одгајала, учила и васпитавала. И анђеоске очи које смо могли да гледамо зликовци су угасили. Никада никоме нису говорили о Синишиним очима, нису говорили о сузама и тузи његове мајке. Никада их није било брига. Славили су то као велику победу. Очекивали су и надали се да би ми Срби требало да се сагласимо са њима и заборавимо злочине и те дивне Синишине очи. Или Даринкиног унука Јовице, који је убијен на Петровачкој цести.
– Убијали су нам људе, не први пут, и ма колико жртава имали, увек смо ми криви. Покушали су данас да нас убеде да смо ми за то криви, да смо ми Срби одговорни, а не они који су их побили и протерали. Баш ми. И многи од нас су то прихватали, у погрому над истином. У разним причама увек морате да пронађете кривца у Београду, уместо међу зликовцима који су угасили Синишине очи. То је била наша судбина и после Првог светског рата. Србија је у Првом светском рату изгубила 29 одсто укупног становништва.
У Другом светском рату убијали су нас немилице, онако како немачки нацисти нису поступали ни према непријатељима. Заборавило се да, од свих великих градова, ниједан од почетка није бомбардован као Београд. У Загребу су нацисте дочекивали цвећем. Родила су се нова поколења и нове генерације Срба које их се не плаше, које се не плаше да претрпе највеће кампање лажи и неистина, али које неће да забораве анђеоске очи Синише Добрића.
– Обраћам вам се последњи пут као председник Србије, али желим да вам саопштим важне ствари.
– У претходних 12 година много тога смо изменили. Од ћутања о страдању Срба и времена када нам је било најважније да се некима допаднемо и да слушамо Северину, дошли смо до тога да нам је најважније да не заборавимо страдање нашег крајишког народа. Тиме се и данас поносимо.
– Успели смо да се супротставимо наративу којем се раније нисмо противили. Мени су забранили да одем у Јасеновац. Баш их је брига. Знао сам да су бескрупулозни, али нисам се надао да ће то у тишини проћи у Европи и свету и да ће се сви правити блесави и ћутати. Узео сам статистику. У последњих 40 дана имате стотину текстова у медијима у Загребу, а и то има своју симболику, о томе како је Јасеновац мит.
Они оптужују Србију и говоре да су Срби агресори. Срби нису растакали Југославију. То је била једина међународно призната творевина. Ви сте кренули у рушење тог субјекта, ви сте изазивали сукобе, а Срби су само хтели да сачувају државу и остану на својим огњиштима. Баш вас брига што свакога дана лажете. Мислите да то можете довека и да нико не сме да вам одговори и каже каква је права истина.
– Јесте ли некада видели било кога из Загреба да је положио цвет на неки споменик српским жртвама? Ругају нам се. Нису тамо страдали Хрвати. Тамо су страдали пре свега Срби, а затим Јевреји и Роми. Прво су нам очистили градове и урбане средине. Загреб, Ријеку и Осијек почистили су од стварне и праве српске елите. Онда су нам држали придике о томе како је Медаковић зликовац и злочинац.
Усвојили су своју квазиелиту. Као у Другом светском рату, одговарали су им Срби који су били на усташкој страни. Такве су држали под својом контролом. Потом су наш дивни крајишки народ напали са свих страна, уз америчку подршку, и убеђивали нас да је наш Синиша Добрић отишао на трактору, а да су они јунаци. Цео један крај устао је против крајишког народа, а Србија је била слаба. Извините, Невенка, у име свих Срба што је Србија била слаба, што вас је крила и ћутала и што вам није дала да дођете у Београд.
Опростите нам. Ми себи нећемо опростити ваше сузе и очи Синише Добрића.
– Рекао сам вам: док сам неко и док се нешто питам у Србији, знајте да би до сада прегазили и нас, и Српску и Србију, да нисмо сложни.
– Никада више то нећемо дозволити. Знам да то говорим у озбиљном тренутку и као озбиљан човек вам кажем: гарантујем вам да више нигде, ни у Републици Српској, ни у било ком делу Србије, неће бити „Олује“, погрома и страдања српског народа. Србија је довољно снажна и нећемо чекати и склањати се, нити остављати свој народ на цедилу.
– Јесте ли чули чувену Туђманову реченицу са Бриона да Срби „практично нестану“? То су нам говорили и Павелић и Лубурић. Сви су то желели. Много сте Срба протерали и побили, али ево нас поново у Мркоњић Граду, који сте спалили. Диже се српски народ, долазе наша поколења и никада вам нећемо дозволити да нас газите!
– Нема трика којим се нису служили. Колико пута смо изговорили синтагме „хрватски Србин“ и „косовски Србин“, а никада нисте чули да неко каже „српски Хрват“. Никада то нисте чули, јер ми нисмо преваранти. Никада нису могли да поднесу Србе и користили су присвојне придеве. Нисмо ми ни хрватски, ни босански, ни србијански Срби. Ми смо само Срби. Немојте данас да нас делите и да нам измишљате имена, да не бисмо ми вама почели да измишљамо имена.
– Када у Сарајеву кажу „Србијанац“, ја нисам Србијанац иако сам рођен у Београду, у Србији. Не зову ни Угљанина Србијанцем. Има да нас зовете Срби и да нас поштујете, јер ми истом роду припадамо. Нема никакве разлике између Срба из Пирота, Никшића и Косовске Митровице. Не будете ли променили понашање, ми ћемо променити своје понашање, па ћете видети како изгледа када вам будемо надевали имена и надимке.
Вечерас ћу, као најискуснији председник Србије, да укажем на вирове које желим да избегнете. Мир је увек добар за све. Најбрже растемо. Време и мир раде за нас.
– Указаћу вам на опасности. За нас је у овом тренутку очување мира и стабилности најважније и то ради за нас. Брже напредујемо од осталих, брже растемо индустријски и у сваком другом смислу, чак и у војном. Време и мир раде за нас.
– Ми смо најстрадалнији народ у 20. веку.
– Јесте ли приметили да се у последњих 14 година никада није догодило да неко из Српске каже нешто против Србије или обрнуто? Јесмо се понекад споречкали, али никада нисмо угрозили наше јединство.
– Хвала Вам, Ваша светости, што чувате Српску православну цркву. И у Цркви смо имали опасне идеје, попут полицентричних идеја. Чули сте од појединих истакнутих српских националиста идеју о конфедерализовању Српске православне цркве и полицентричном српству. То је смрт српског народа и смрт Српске православне цркве. Када су почели да праве некакву православну цркву у Хрватској и Црној Гори, на време су осетили о чему се ради. Да су у томе успели, Српска православна црква данас не би била иста. Она је иста на сваком месту. Морамо да знамо шта су нам интереси.
Обраћање Милорада Додика
– Треба да знате да ово није протоколарни дан. Ово је место на којем говоримо истину. Захваљујући председнику Вучићу, нешто што је било препуштено забораву поново је враћено у наше сећање. Заједно смо рекли да ћемо заједнички обележавати важне датуме. Прва од манифестација које смо организовали на мосту у Рачи била је посвећена егзодусу и погрому Срба из Хрватске и, наравно, из Републике Српске. Хоћу да кажем да је Хрватска извршила агресију на Републику Српску, улазећи на наш простор и вршећи погром и покољ наших људи.
Хрватска, коју овде памтимо као независну државу која је иза себе оставила Јасеновац и многа страдања, сабрала је готово милион српских жртава, од Крагујевца до Сремске Митровице и других стратишта која сутра обележавамо. Готово да нема дана у којем немамо неки парастос. Ту су и Брод на Дрини и Гаравице, које смо обележили пре неколико дана, где су усташе, локални Хрвати и муслимани убили 12.000 Срба за три дана. Свели су их на простор изнад Бихаћа, побили и убијали све док нас, како народ каже, нису „сравнили са земљом“.
– Срамота. Један од њих, који је био најзлогласнији усташа, извесни Капетановић, муслиман, постао је 1957. године члан Општинског комитета Партије. Исте оне партије која је крила све те злочине и склањала их од јавности, а нама нудила ћутање. Тражили су од нас да ћутимо, да се стидимо, да ништа не говоримо и да носимо своје болове, јер смо наводно криви зато што постојимо. Зато што нисмо хтели да их прихватимо. А и они који су их прихватили лоше су прошли. Срби су поносан народ.
Срби оплакују и поштују своје жртве, али поштују и друге и туђе жртве. Тако треба и да остане. То је величина народа којем припадам, српског народа. Али они, ни једни, ни други, ни трећи, никада то неће показати према нашим жртвама.
– Зар мали Добрић није довољан разлог да се укључе све релевантне институције и да његовој мајци подаре оно што тражи? Какви сте ви људи? Шта хоћете од нас? Зашто мислите да можете вечно да кињите Републику Српску и Србију или да ћете кроз неку вашу „европску причу“ нама испричати оно што ви желите, поново нас покорити и рећи: „Да, бићете тамо, али само ако ми тако кажемо“? Не треба нам таква Европска унија, нити таква Европа.
Као што су „Олују“ организовали амерички стручњаци и као што данас знамо да је директно, са највишег врха тадашње Америке, дата сагласност да се „Олуја“ спроведе, имали су само један услов – да буде брзо.
Брзо, да се други на међународној сцени не би побунили.
– Не волим овакву Црну Гору, издајничку, без обзира на то шта ће ко рећи. Они нам директно забадају нож у срце. Иду и стоје на страни оних који су нам побили 2.000 људи из Крајине. Очистили су Републику Српску Крајину и нису дозволили да се људи тамо врате. Наш једини исправан пут јесу Србија и Република Српска. Ми немамо другог правца. Сведок сам наших напора да очувамо традицију. Пре њега тога није било. Он је тај који је рекао да нећемо стати.
– Срам их било, и Хрвате и оне који су два пута окретали авион да гађају избегличку колону. Ко је био Изетбеговић да представља нас? Мислите ли да смо глупи? Ушли сте овде да завршите незавршени посао усташке државе Хрватске. Републику Српску сте ударили, али је нисте сломили. Република Српска је опстала упркос вашој жељи да нестане и захваљујући нашем карактеру и жељи да останемо.
– Не постоји начин да зауставе нашу интеграцију. Живимо за дан све већег приближавања Србији. Велики нас неће оставити на миру и немамо још много времена. Питање је када ће муслимани преузети политичку власт у Европској унији. Сигурно нас неће благонаклоно гледати. Морамо се окупити и политичке разлике морају нестати. Имаћемо још много проблема. Србија се развија, Српска не стоји. Одбранила је свој статус, окрњен, али неуништен.
Имамо довољно инструмената да се боримо за своја права. Тражимо повратак изворном Дејтону и да се прогласе ништавним одлуке високих представника, јер су биле засноване на искривљеној вољи.
– Не смемо да изгубимо државу. Александар Вучић мора да буде подржан. Верујем да народ добро мисли и припадам српском народу. Окупимо се око наше Српске православне цркве, око Српске и око Србије. То је једино што вреди. Срби никада више не смеју да пристану ни на шта осим српског интереса и идентитета. Какви партикуларни српски интереси? То је равно историјској издаји.
– Хвала ти, Александре, што уважаваш Српску. Хвала свима.
Обраћање Милана Кнежевића
– Данас бих био најпоноснији када бих у овом обраћању могао да се обратим представницима Владе Црне Горе Милојка Спајића, којима је било место овде, на обележавању сећања на погром српског народа, етничко чишћење и геноцид који смо проживели. Био бих најсрећнији када би се поред светих грбова Србије и Српске налазио и наш црногорски крсташ-барјак, са којим смо заједно са браћом Србима били у свакој победи и сваком поразу.
Нажалост, одрођена Црна Гора одлучила је да своју заставу сутра однесе у Загреб и стави је поред шаховнице, те тако још једном забоде нож у братско срце и леђа српском народу, Србији и Српској. Ми, као Срби из Црне Горе, не можемо да се помиримо са велеиздајама које чине различите владе у 21. веку. Толико су издали нашу заједничку историју, памћење и духовност да је тога доста за све наше мртве, живе и све Србе који ће се тек родити у Црној Гори.
– Признали су 2008. године срце Србије, нашу свету земљу. Четири пута су нас прогласили геноцидним народом. Сваки пут су у међународним институцијама гласали да нам се отму манастири и мошти наших светаца и предају Аљбину Куртију, јер је тако неко наредио из Брисела. Данас овде Срби из Црне Горе представљају Његошеву Црну Гору, Црну Гору Светог Саве, Марка Миљанова и светих ратника који се нису стидели да кажу да су Срби и да гину за ослобођење.
Сутра ће, тамо, у „Лијепој њиховој“, бити представници Црне Горе који персонификују злочине НДХ и пројекат „црвене Хрватске“, од којег се није одустало ни у Црној Гори ни у велеиздајничкој влади Милојка Спајића. Опрости им, Боже, јер не знају шта чине. Ови наши који ће сутра бити тамо одлично знају шта чине. Слушају Томпсонове песме и играју на згариштима 220.000 спаљених кућа и гробницама безимених.
– Србија, српски народ и Република Српска трпе још једно братоубиство од Владе Милојка Спајића. Не желим да им се извињавам због издајника и уверен сам да ће их народ казнити, а да ће их ове исповести прогонити у сновима, јер се издаја не може опростити ономе ко брату забија нож у леђа.
– У Црној Гори живи 33 одсто Срба. Сви треба да знају да ће онај ко жели да са Србијом и Републиком Српском буде у миру бити у миру и са 33 одсто Срба у Црној Гори. Онај ко жели да буде у рату мораће да рачуна и на отпор 33 одсто Срба из Црне Горе. Нисмо изашли из бриселских епрувета. Настали смо на косовском завету, верни смо нашој Српској православној цркви, а наш врховни верски поглавар је патријарх Порфирије.
– Када би могли да устану из гробова они са Кајмакчалана и Мојковца и виде ово срамно забадање ножа у леђа Србији, или би нас се одрекли или би нам поручили: „Нисмо ми за ово крв проливали, да играте на згариштима Срба.“ Али, како каза Његош, на гробљу ће изникнути цвеће, а васкрсења не бива без смрти. Рађају се нови Срби, љути као крајишка гуја. Запамтите добро, душмани: никада више „Бљесак“ и „Олуја“!
– Нека цркну од муке. Никада нам Брисел неће бити ближи од Београда и Бањалуке!
Потресно обраћање Невенке Добрић, којој је убијен дванаестогодишњи син Синиша
– Желим да захвалим државном врху Србије, на челу са нашим председником Вучићем, и државном врху Српске, на челу са Додиком. Хвала свима који се већ 31 годину трудите да 4. август не буде само обичан датум. Мој син је пошао у колони да спасе свој малени живот. Био је у тракторској кабини са дедом, док сам ја била у приколици. Нисмо одмакли ни десет километара када је хрватска војска пресекла колону и рафалима усмртила Синишу и Петра. Трактор је на лицу места скренуо са пута, а приколица у којој сам била преврнула се.
– Хрватска војска убила је моје дете и свекра. Сачекала је и следећи трактор, у којем су били моји родитељи и бака. Видевши шта се догодило, скамењени од бола и туге, очајнички су молили хрватску војску да ме извуку испод приколице. Они су то дозволили, али су одлучили да нас приведу. Након молби и плача моје мајке, одлучили су да пусте моју мајку, баку и мене, док су мог оца одвели у затвор. У тим тренуцима нисам била свесна шта се догодило. Али храбре крајишке жене нису дозволиле да тело мог детета остане у шуми и да га растргну звери.
Однеле су мог Синишу и сахранили смо га 5. августа. Затим смо 26. августа 1996. године, на Синишин рођендан, пренели његове посмртне остатке. Мој свекар Петар и даље се води као нестало лице.
– Трагам за правдом. Не постоји суд пред којим нисам водила поступак како би моје дете добило статус цивилне жртве рата. Још увек нисам успела. Моје дете не почива у миру, јер су моје ране и даље отворене. Сваког 4. августа причам своју причу и надам се да ће допрети до оних који деле правду. Увек постављам исто питање: ако мој Синиша није цивилна жртва рата, има ли уопште српских цивилних жртава рата?
Тражићу правду за мог Синишу, да злочинци одговарају и признају злочин. Борићу се да ова прича никада не падне у заборав. На споменику свог сина написала сам песму:
„Ој, тешка судбино, пуста Крајино,
што узе мене млада, зар не тугујеш сада?
Узе мене од мајке, оца и брата,
да ја мали морам бити жртва рата.
Нисам крив, а нисам ни жив.“
novosti.rs