Међу знаменитим Алексинчанима који су оставили дубок траг далеко изван свог родног краја посебно место припада проти Стевану Димитријевићу – свештенику, професору, ректору, богослову и задужбинару. О његовом животу, школовању, страдању током Првог светског рата и везаности за Алексинац за Снагу Југа говорио је историчар и велики познавалац локалне историје Алексинца Зоран Стевановић.
Иако је својим радом задужио Српску православну цркву и оставио значајан траг у развоју богословског образовања, име проте Стевана Димитријевића, како истиче Стевановић, и данас је недовољно познато широј јавности.
Прота је рођен у Алексинцу, у породици Мијалка Димитријевића, а детињство и прве школске године провео је у родном граду. Завршио је основну школу и два разреда гимназије у Алексинцу, школовање наставио у Београду, а потом је отишао у Кијев, где је студирао теологију на чувеној Кијевској духовној академији.
– Прота Стеван Димитријевић својим радом задужио је не само Српску православну цркву, већ православну цркву уопште. Нажалост, ван свог родног града данас је недовољно познат – објашњава Стевановић.
Од учитеља у Липовцу до професора и ректора
Свој професионални пут Димитријевић је започео као учитељ у селу Липовац, код манастира Светог Стефана. Управо о том манастиру написао је и кратку историју, која је објављена у црквеном гласилу.
После неколико година проведених у Липовцу постао је професор Нишке гимназије, где је предавао веронауку. Након усавршавања на Кијевској духовној академији уследио је један од најзначајнијих периода његовог живота – рад на простору Старе Србије.
Посебно место у његовој биографији заузима Призренска богословија, у којој је био професор и ректор.
У Призрену га је затекла и окупација 1915. године. Био је сведок драматичних догађаја у тренуцима када су се српска војска, државни врх и краљевска породица повлачили преко Албаније.
Како објашњава Стевановић, Димитријевић је у Призрену уживао велики углед и поверење становништва. Још 1912. године био је међу људима који су учествовали у догађајима приликом ослобођења Призрена у Првом балканском рату.
Интернација у Бугарској и повратак у Србију
Доласком бугарских снага уследили су тешки дани за српско становништво и свештенство. Призренска богословија је опљачкана, српски свештеници интернирани, а међу њима је био и прота Стеван Димитријевић.
– Како су многи касније писали, само је неким чудом преживео бугарску интернацију – наводи Стевановић.
У Србију се вратио 1918. године. Сачувана је и фотографија настала у Пироту приликом повратка интернираних свештеника.
По доласку у Алексинац укључио се у обнову црквене организације. Један од првих задатака био је попис штете коју су током окупације претрпеле цркве, као и манастир Светог Стефана у Липовцу.
Већ почетком 1919. године поново одлази у Призрен са важним задатком – да обнови рад Призренске богословије.
Међу оснивачима Богословског факултета у Београду
Његов рад ту није завршен. Димитријевић је био део групе учених људи којима је поверен задатак оснивања Богословског факултета у Београду као дела Београдског универзитета. Факултет је почео са радом 1920. године, а прота Стеван касније је био и један од његових руководилаца.
Велико признање за свој научни и богословски рад добио је 1936. године, када му је Атински универзитет доделио почасну титулу доктора богословских наука.
И поред каријере која га је водила далеко од Алексинца, веза са родним градом никада није прекинута.
Породична трагедија и храм на гробовима предака
Живот проте Стевана обележила је и велика породична трагедија. Он и супруга остали су током ратних година без својих најближих и практично без потомства.
Управо у таквим околностима Димитријевић је одлучио да на Алексиначком гробљу, на гробовима својих предака, подигне храм посвећен Светом архангелу Гаврилу.
Храм је грађен 1930. и 1931. године, а освештао га је нишки епископ Доситеј.
Посебну вредност цркви даје и њено живописно наслеђе. Прота је био пријатељ са руским сликарима који су радили на осликавању Цркве Светог Ђорђа на Опленцу. Неке од њих довео је у Алексинац, где су боравили у његовој кући и радили на осликавању храма.
Према речима Стевановића, прота их је претходно водио кроз значајне српске светиње како би одабрали мотиве који ће бити пренети у његову задужбину. Због тога се у храму могу видети мотиви фресака из Високих Дечана, Студенице, Милешеве и других српских светиња.
Алексинац му се одужио улицом и именом школе
Прота Стеван Димитријевић остао је присутан у животу Алексинца и током наредних деценија. Учествовао је у бројним значајним верским догађајима и био радо виђен гост као један од најугледнијих Алексинчана свог времена.
Након Другог светског рата углавном је живео у Београду. Његова супруга преминула је 1945. године и сахрањена је у породичној цркви у Алексинцу, где је прота раније предвидео гробна места за њих двоје.
Исте године направио је још један велики гест према родном граду – значајан део свог имања поклонио је Учитељској школи.
Стеван Димитријевић преминуо је у Београду 1953. године. Одлуком црквених и тадашњих градских власти његово тело пренето је у Алексинац и сахрањено у храму који је сам подигао.
Колики је углед уживао показује и податак да су у испраћају учествовали професори и ученици тадашње Учитељске школе.
Данас се на делу некадашњег имања које је поклонио просвети налази Техничка школа „Прота Стеван Димитријевић“, која носи његово име. Његово име носи и једна од алексиначких улица.
Тако је сећање на проту Стевана Димитријевића остало трајно уписано у град из којег је потекао – кроз храм који је подигао, земљу коју је даровао просвети и институције које и данас чувају његово име.
snagajuga.rs