Лета 1999. године на Косову је, пред очима КФОР-а, отето више од 1.000 Срба, од којих су многи завршили као жртве трговине органима у злогласној „Жутој кући“.
У филму ‘Досије Косово – Жута кућа’ говори се о нестанку и отмицама Срба и неалбанаца на Косову 1999. године, када је без трага нестало око 400 људи.
Описани су случајеви Александра Тодоровског и Давора Ристића, као и тврдње породица да су неки заробљеници можда завршили у трговини органима.
Двадесетдеветогодишњи студент стоматологије Александар Тодоровски киднапован је 25. јуна 1999. године. Одведен је са свог радног места, са стоматолошког одељења Хитне помоћи у Приштини. Мајка Гордана узалудно трага за сином Давором Ристићем који је нестао на путу између Косова Поља и Приштине када је кренуо да купи резервни део за ауто. Њихова судбина је до данас непозната… Ово су само неки од случајева несталих Срба који су киднаповани на Косову лета 1999. године.
Још увек се као нестало води око 400 Срба и неалбанаца којима се по доласку међународних снага на Косово и Метохију губи сваки траг. Већ 27 године породице покушавају да сазнају истину са страхом да су неки од њих можда завршили као жртве трговине органима.
Нестајало 300-400 људи месечно
Иако су их убеђивали и иако су веровали да ће им 50 000 војника КФОР-а пружити заштиту, УЧК је пред њиховим очима киднаповао и убио више од 1000 људи. О атмосфери на Косову и Метохији, о отмицама, о одвођењу у заробљених у Албанију и трговини органима говори нови документарно-играни филм ауторке Слађане Зарић „Досије Косово – Жута кућа“.
„У филму је описан начин и тренутак како су ти људи отимани, где су се дешавале ситуације да су људи отимани по селима у колима, на радном месту, има неколико примера: хирурга и стоматолога који су отети у болници где су радили, а где је на улазу стајао КФОР. То говори о атмосфери која је тада владала“, рекла је раније Слађана Зарић и додала:
„Дик Марти прича о томе да је КФОР ‘затворио очи’ пред тим ужасима који су се дешавали како би на неки начин успоставио некакав мир у региону који је био јако трусан. На тај начин је направио нешто што се зове парцијална правда, односно Дик Марти говори ‘селективна’ правда. У том периоду нестаје и страда око 1200 људи и то за неколико месеци, што кад се погледа, по 300-400 људи месечно бива отето или убијено“, рекла је за МОНДО ауторка филма Слађана Зарић.
Тих месеци нису отимани и убијани само Срби, већ је током лета 1999. године страфало око 370 Албанаца које је УЧК сумњичио да сарађују са Србима, или који су били присталице партије Ибрахима Ругове.
Нестанак Александра Тодоровског и Давора Ристића
Игор Тодоровски је у филму „Досије Косово – Жута кућа“ описао своја сазнања у случају отмице свог брата Александра Тодоровског за кога не зна ни данас шта му се тачно догодило. Све информације које има је добијао од Албанаца, пријатеља, бивших комшија, познаника и колега. Од званичних институција на Косову и Метохији није добио никада информацију шта се са његовим братом догодило. Александар је био на свом радном месту, на одељењу стоматологије у Хитној помоћи. Усред радног времена, униформисани припадници УЧК упали су у установу и одвели Александра. Насилно су га убацили у кола Хитне помоћи и одвезли. Александрову породицу највише боли што нема истине.
Горданин 28-годишњи син Давор Ристић отет је на путу између Косова Поља и Приштине. Он је кренуо да купи резервне делове за аутомобил. Његова судбина ни данас није позната. Гордана је одмах пријавила нестанак Давора, али им нико није веровао. Они су дали све податке, слику и онда се дали у потрагу за њим. Даворова мајка је дала 8.000 евра Албанцу који је тврдио да ће јој пустити сина. Позајмила је новац и целе ноћи чекала да доведу Давора, а од тога ништа није било. Сваки дан је добијала неке информације о томе где је њен син. Задње што је чула да су их водили на брод и да су им вадили органе на живо, а хеликоптер чекао органе које је даље превозио, а њих бацали у море. Она је до данас оставила плочицу са његовим именом и презименом на вратима стана у којем живи, да ако се некада врати да то види.
Ко је дошао до сазнања о трговини органима?
Крајем 2002. године, причу о трговини органима открила је група новинара: Американци Мајкл Монгомери и Стивен Смит и црногорски новинар Јово Мартиновић. Они се 2003. године обраћају УНМИКУ који заједно са њима наставља истрагу и саслушање сведока. То су сведоци који нису повезани једни са другима. Њих има неколико. Неки су учествовали у транспорту Срба у Албанији, а неки су, како се наводи у извештају Дика Мартија, директно учествовали у трговини органима.
„У УНМИК-овом документу на основу кога се базира цела прича се се спомиње 10 имена заробљених Срба које су сведоци видели на појединим локацијама на Косову и у Албанији. До данас су пронађени посмртни остаци њих неколико. Виђени су од стране сведока, а ти сведоци су возачи камиона и хладњача. Ти сведоци су бивши УЧК војници који су 2002. и 2003. године одлучили да црногорском новинару Јову Мартиновићу најпре њему, а потом и америчком новинару Мајклу Монгомерију испричају своју причу. То су Албанци који су родом са Косова и који су из себи знаних разлога хтели да испричају причу која се дешавала у транспортима. Они су са новинарима 2003. година почели да објашњавају шта и како се дешавало. Ти сведоци УНМИК-овог документа су били рецимо из градова са Косова где су они могли да препознају неке људе. Тамо су се Срби и Албанци знали. Заробљенике које су они препознавали то су били власници дискотека, један од њих је био власник дискотеке у Призрену, други је радио као конобар у Дому ЈНА у Призрену и они су могли да се срећу и да се познају“, рекла је за МОНДО раније Слађана Зарић.
Новинари се 2003. године обраћају УНМИКУ који заједно са њима наставља истрагу сведока. Фебруара 2004. године новинари заједно са представницима УНМИК -а и Хашког трибунала одлазе у Жуту кућу. Тамо у једној од соба, на поду и зидовима, проналазе трагове крви. У близини куће налазе лекове, шприцеве и други материјал који се користи у оперативним поступцима. Пронађене доказе шаљу Хашком трибуналу. Докази пронађени у Жутој кући по наводима Трибунала нису били довољни да би се покренуо судски процес. Проблематичан је био и мандат Трибунала који је статутом дефинисан на пре ратни и ратни, а не на постратни период. После неколико година, уз објашњење чишћења простора, материјал из Жуте куће се у Трибуналу уништава.
Онда је уследило неколико година паузе и тишине о Жутој кући и трговини органима. После проглашења независности Косова, новембра 2008. године откривена је илегална трговина органима у клиници Медикус у Приштини. Априла те исте 2008. године бивши тужилац Трибунала Карла Дел Понте објављује књигу у којој износи причу о Жутој кући. Европа је шокирана и захтева се истрага. Тада Дик Марти 2011. године подноси извештај Парламентарној скупштини Савета Европе, управо на том извештају базиран је филм „Досије Косово – Жута кућа“.
Извештај детаљно описује последње сати српских заробљеника у Албанији. После бројних селекција, прегледа и анализа крви заробљеници су довођени до места које се зове Фуше Крује, које се налази у непосредној близини аеродрома у Тирани. Ту су заробљеници убијани пуцњем у потиљак и потом одмах одвежени у хируршку салу где им је вађен орган који је касније завршио на црном тржишту. Овде се радило о експлантацији а не трансплатацији органа. Потом би се орган под температурним и стерилним условима транспортовао авионом до друге земље, најчешће Турске. Ови детаљи упућују на логично размишљање да је Дик Марти разговарао са сведоком који је присуствовао последњим сатима ових заробљеника“, закључила је Слађана Зарић.
mondo.rs