У порти Цркве Светог Николе у Алексинцу стоји монументални споменик подигнут у знак сећања на Алексинчане страдале у ратовима за ослобођење и уједињење. Иза имена уклесаних у камен стоје приче о војницима, цивилима, интернирцима и свештеницима, али и једно од најтежих поглавља у историји овог краја. О том периоду и значају споменика екипа портала Снага југа разговарала је са историчарем Зораном Стевановићем из Алексинца.
Србија је током балканских и Првог светског рата платила огромну цену борбе за ослобођење и уједињење. Страдали су војници на фронтовима, али и цивили, интернирци и представници српске интелигенције и свештенства.
Алексиначки крај није био изузетак. Напротив, године окупације оставиле су дубок траг, а Алексинчани су после рата одлучили да жртве не препусте забораву.
У порти Цркве Светог Николе подигли су споменик који и данас сведочи о људима који су животе изгубили током ратних година од 1912. до 1918. године.
Историчар Зоран Стевановић објашњава за Снагу југа да су Алексинчани страдали на различите начине – као припадници српске војске, од редова до високих официра, као интернирци у бугарским и аустроугарским логорима, али и као цивили.
Алексиначки крај и Топлички устанак
Посебно тешко било је током бугарске окупације. Алексиначки крај био је захваћен и Топличким устанком 1917. године.
Стевановић указује и на занимљиву везу једног од вођа устанка, Косте Миловановића Пећанца, са Алексинцем. Његова супруга Софија потицала је из угледне алексиначке трговачке породице, па је Пећанац и пре рата имао бројне пријатеље и познанике на овом подручју.
Када се вратио у окупирану Србију, након што је авионом пребачен и спуштен на територију земље, поново је успоставио везе са људима које је познавао.
Према Стевановићевим речима, устанком су била захваћена бројна околна села, а велики број мештана прикључио се добровољачким четама.
Одговор окупационих власти био је суров.
Ученици под притиском бугаризације
Један од посебно потресних делова приче односи се на школство за време окупације.
Српским учитељима није било дозвољено да наставе да обављају свој посао, а у школе су довођени бугарски учитељи и учитељице. Према сведочењима која су остала из тог времена, над децом је спровођен снажан притисак у оквиру политике бугаризације.
Стевановић наводи сведочење једног алексиначког учитеља који је преживео рат. Према његовом запису, ученици су били приморавани да пред наставником изговарају реченице којима су се изјашњавали као Бугари.
Они који то нису желели да учине били су физички кажњавани, док је долазак у школу био обавезан.
Ова сведочења, истиче Стевановић, данас помажу да се разуме колико се окупација није односила само на војну контролу територије, већ и на покушај промене националног и културног идентитета становништва.
Тело данима није смело да буде сахрањено
О суровости окупационог режима сведоче и бројни примери из свакодневног живота.
Стевановић издваја случај из времена Топличког устанка, када је преминула маћеха српског генерала Михаила Рашића.
Према његовим речима, окупационе власти нису одмах дозволиле сахрану, па је тело преминуле два или три дана остало поред куће, јер нико није смео да му приђе док дозвола није издата.
То је, како каже, само један од бројних примера терора којем је становништво овог краја било изложено.
Алексинчани сами прикупљали новац и имена страдалих
После рата уследиле су тешке године обнове и економске кризе. Ипак, Алексинчани нису заборавили своје страдале суграђане.
Тридесетих година донета је одлука да им буде подигнут монументални споменик.
Споменик је свечано освећен 1. децембра 1935. године, на Дан уједињења, а о том догађају извештавала је и тадашња штампа.
Подизање споменика било је заједнички подухват грађана. Једни су прикупљали добровољне прилоге, други обезбеђивали материјал, док су појединци ишли од куће до куће и бележили имена страдалих.
Захваљујући том труду, имена жртава нашла су своје место на споменику.
Међу њима су војници различитих чинова, а на врху списка налазе се имена четворице пуковника.
Стевановић посебно издваја Станислава Кнез-Милојковића, инжењеријског пуковника српске војске, који је страдао током Првог светског рата када је брод којим је путовао у дипломатској мисији торпедован у Јонском мору 1917. године.
Осморица свештеника из Алексиначког намесништва изгубила живот
Једно од најтежих поглавља окупације односи се на судбину српског свештенства.
Позивајући се на записе проте Стевана Димитријевића, Стевановић наводи да српским свештеницима није било дозвољено да служе у храмовима на овом простору.
Тројица алексиначких свештеника одведена су крајем 1915. године, заједно са свештеницима из Мозгова и Суботинца.
Према подацима које наводи Стевановић, осам свештеника из Алексиначког намесништва страдало је током бугарске окупације, од укупно 28 страдалих свештеника са подручја тадашњег Нишког округа.
Били су затворени у Нишкој тврђави, а потом одведени према Јелашници, где су убијени.
После рата њихови посмртни остаци су ексхумирани и сахрањени поред Саборне цркве у Нишу, где се налази и спомен-плоча са њиховим именима.
У Цркви Светог Николе служили бугарски свештеници и немачки пастори
За време окупације, у Цркви Светог Николе и другим храмовима на овом подручју служили су бугарски свештеници.
Иза њих су, објашњава Стевановић, остале и матичне књиге крштених, венчаних и умрлих.
Након рата, прота Стеван Димитријевић и Атанасије Поповић, доктор теолошких наука и професор Богословског факултета, преписали су те податке у српске предратне књиге и наставили њихово вођење. Због тога су, практично, сачувани паралелни административни трагови из периода окупације.
Стевановић преноси и занимљив податак из записа проте Стевана Димитријевића – једне недеље у храму су служили бугарски православни свештеници, а друге немачки протестантски пастори.
Разлог је било присуство немачког гарнизона у Алексинцу.
Зашто је Алексинац био важан Немцима
Алексинац је током Првог светског рата имао велики стратешки значај.
Један од разлога био је рудник, који је радио и током окупације, а други железничка пруга која је повезивала Београд и Ниш и била од великог значаја за снабдевање и војне комуникације према Солунском фронту и Бугарској.
Немачки гарнизон био је смештен у некадашњој пивари Јована Апела.
Према речима Стевановића, сачувана је и фотографија из тог времена на којој се на једном од димњака пиваре може видети немачка застава.
Споменик као учионица историје
Готово девет деценија након подизања, споменик у порти Цркве Светог Николе није само меморијално обележје.
За историчаре и наставнике попут Зорана Стевановића он је и својеврсна учионица на отвореном – место на којем нове генерације могу да сазнају колико је била тешка борба људи овог краја и какве је последице окупација оставила.
Имена уклесана у споменик тако престају да буду само слова у камену. Иза сваког од њих налази се човек, породица и једна судбина.
А споменик у центру Алексинца остаје да сведочи о времену у којем је овај крај платио високу цену рата, али и о одлуци једне генерације Алексинчана да своје страдале не препусти забораву.
snagajuga.rs