Сутра, 21. септембра, православни хришћани обележавају Малу Госпојину, један од највећих Богородичиних празника који носи причу о нади, стрпљењу и чуду.
Мала Госпојина је непокретни празник који увек пада 21. септембра и у православном црквеном календару означен је црвеним словом. Посвећен је рођењу Пресвете Богородице, а у српској традицији вековима се дочекује са посебном пажњом, молитвом и породичним окупљанима.
Прича која је променила свет: Јоаким, Ана и чедо које нису смели ни да сањају
Иза овог празника крије се једна од најдирљивијих прича хришћанске традиције. Родитељи Пресвете Богородице, праведни Јоаким и Ана, живели су у дугом браку готово пет деценија, али деце нису имали. У оно време, брачни пар без потомака сматрао се недостојним пред Богом и заједницом. Ипак, нису одустали од молитве ни од вере.
Предање каже да се једног дана, док се у осами свог воћњака под дрветом ловора молила Богу, Ани јавио анђео са поруком да је њен глас стигао до Небеса. Обећао јој је да ће ускоро постати мајка. Ана се тада заветовала да ће дете које добије подарити Богу и његовој служби заувек. Бог је услишио ту молитву и у позним годинама обдарио их ћерком Маријом, будућом Мајком Исусовом.
Рођење Богородице црква тумачи као почетак испуњења Божијег плана спасења човечанства, због чега је овај дан изузетно важан и за литургијску и за народну традицију.
Шта Мала Госпојина значи за Србе?
У српској народној традицији Мала Госпојина одувек се доживљавала као празник посебно близак женама, породицама и свима који желе потомство. Верници се и данас обраћају Пресветој Богородици за здравље, мир у дому, заштиту породице и помоћ у тешким тренуцима.
Од Мале Госпојине традиционално почиње период свадби. У народу се веровало да празник доноси благослов младенцима и да је 21. септембар посебно повољан дан за веридбе и склапање бракова. Многи парови и данас бирају управо овај датум за венчање, у вери да ће им Богородичин благослов пратити цео брачни живот.
Многе српске породице славе Малу Госпојину као своју Крсну славу. У Шумадији се овај дан традиционално сматра великим празником и славом, а домаћини који немају славу одлазе са породицама на саборе и вашаре који се организују око цркава и манастира. Тај обичај живи и данас.
Према народном веровању, на овај празник требало би избегавати тешке физичке и кућне послове, а посебно се веровало да није добро тога дана отпочињати велике и важне подухвате. Важно је нагласити да су ово народни обичаји и веровања, не црквени прописи.
informer.rs/nsuzivo.rs