Српска православна црква (СПЦ) и њени верници данас молитвено обележавају дан Светог свештеномученика Василија, епископа амасијског, великог страдалника за веру Христову који је живот положио не одричући се истине и Јеванђеља ни пред царевима ни пред мукама. Његово име остало је упамћено као симбол непоколебљиве вере, храбрости и духовне снаге у временима великих прогона хришћана.
Свети Василије живео је у време цара Ликинија, владара Источног римског царства који је у почетку подржавао хришћане, али се потом одрекао Христа и започео нови талас страшних прогона. Цркве су поново затваране, верници мучени, а многи присиљавани да приносе жртве идолима. У таквом времену Василије је као епископ града Амасије окупљао народ, учио га вери и храбрио хришћане да истрају упркос страху и насиљу.
У његов живот тада улази и побожна девица Глафира, слушкиња царице Констанције и тајна хришћанка. Бежећи од нечистих намера цара Ликинија, она је уточиште пронашла управо код епископа Василија у Амасији. Светитељ ју је заштитио и сакрио, а Глафира је сав свој иметак дала за изградњу нове цркве у граду. Међутим, када је цар сазнао где се налази, наредио је да му Василија доведу окованог у Никомидију.
Пред царем се свети Василије држао достојанствено и без страха. Ликиније му је нудио богатство, част и високи положај ако се одрекне Христа и поклони идолима, али је епископ све одбио. Говорио је да је земаљска слава пролазна, а да је једино вечна истина у Христу. Његове речи још више су разбеснеле цара, који је наредио да светитељу одрубе главу и његово тело баце у море.
Пред само погубљење Свети Василије клекнуо је на морској обали и дуго се молио за свој народ, за Цркву и за све вернике да остану чврсти у вери. Потом је мирно пружио врат џелату, верујући да одлази Господу коме је служио читав живот. Његово тело и глава бачени су у море како хришћани не би могли да га сахране.
Али, према предању, догодило се велико чудо. Његовим ученицима и верном Елпидифору у сну се јавио анђео и рекао где да траже тело светитеља. Када су бацили мреже у море, пронашли су тело Светог Василија потпуно нетрулежно, са главом чудесно спојеном са телом, док се из њега ширио благоухани мирис. Верници су га са сузама пренели у Амасију и сахранили у цркви коју је сам подигао.
Недуго потом цар Ликиније изгубио је власт и скончао у прогонству, док је хришћанство наставило да се шири Римским царством. Црква је Светог Василија упамтила као великог свештеномученика који је живот дао за веру, а његово страдање и данас се међу верницима помиње као пример како вера, храброст и истина могу нађачати и највеће прогоне и страхове.
Kurir.rs