Пиротски ћилим много је више од занатског производа, јер у себи обједињује знање, прецизност и традицију која се преноси генерацијама, изјавила је за Тањуг директорка задруге „Дамско срце“ из Пирота Славица Ћирић.
„Пиротски ћилим је био бренд и пре настанка тог појма. Данас, када је заштићен географским пореклом и део нематеријалног културног наслеђа Србије, то је врло озбиљан бренд који се тражи и у Србији и ван ње“, нагласила је Ћирић.
Она истиче да израда ћилима захтева године учења, док се један квадратни метар израђује и до два месеца. Посебност је и у томе, како додаје Ћирић, што ћилим нема наличје, већ два потпуно једнака лица, што захтева изузетну прецизност и знање ткаље.
„Пиротски ћилим је мистерија коју сваког дана откривамо“, каже Ћирић, додајући да се знање чува управо кроз рад и преношење заната на нове генерације.
Традиционални производи Пирота нису само део културног наслеђа, већ и извор прихода за мале произвођаче, тврди за Тањуг произвођач пиротске пеглане кобасице Далибор Тошић.
Објашњава да се она прави од комбинације говеђег, овчјег и козјег меса, уз природне зачине, а процес њеног сушења и неге траје око месец дана. Производња тог специјалитета, према његовим речима, постала је озбиљан посао, али и начин да се очува традиција.
„То је буквално наш идентитет. Ћилим, пеглана кобасица, качкаваљ – то је нешто што смо добили у наслеђе од претходних генерација и трудићемо се да очувамо за будуће генерације“, нагласио је Тошић.
Даље наводи да се пеглана кобасица данас углавном продаје на домаћем тржишту, највише у Београду, Новом Саду и Нишу, али да постоји простор и за пласман на тржишта у иностранству, посебно у срединама са великом српском дијаспором.
Тошић наводи да део прихода од производње пеглане кобасице улаже и у колекцију пиротских ћилима, уз план да у будућности буде отворен и музеј посвећен том производу.
“Спој очуваног заната, локалне сировине, знања и савременог пословања даје Пироту могућност да традицију претвори у одржив посао и препознатљив производ” закључује Тошић.
Пиротска традиција преноси се и кроз образовање, наглашава шеф радионице у Млекарској школи са домом ученика „Др Обрен Пејић“ Александар Манчић где ученици практично уче производњу различитих врста сирева, укључујући качкаваљ, а знање могу да примене у сопственим газдинствима или у млекарама.
“Циљ школе јесте да младе оспособи за практичан рад и да знање о преради млека пренесе на нове генерације” каже Манчић.
„Ми смо расадник. Наши људи су ишли по Србији и обучавали друге за израду сирева. Стечено знање ученици могу да примене на сопственим пољопривредним газдинствима, где би се бавили прерадом млека, али и да се запосле у млекарама и наставе да раде у индустријској производњи. Јер, без хране нема нам живота.” закључио је шеф радионице у Млекарској школи.
Један од ученика школе Страхиња Златић каже да жели да научи занат, а дугорочно планира да отвори сопствену млекару.
„Изабрао сам ову школу јер желим да научим како се праве традиционални пиротски производи и да једног дана то знање искористим за свој посао. Волео бих да останем у овом крају и да направим нешто своје“, рекао је Златић.
Посебност пиротских производа, како оцењују Тањугови саговорници, везана је и за поднебље. Стара планина, њени пашњаци и квалитетна сировина дају специфична својства млеку и месу, па природно окружење постаје део производа који настаје у Пироту.
tanjug.rs