Удружење за помоћ ментално недовољно развијеним особама „МИ“ у Нишу, јединствено је оваквог типа у Србији. Будући да су га некада давно основали родитељи чије је дете рођено са менталним тешкоћама, па им се придружили и други родитељи са жељом да помогну својој деци,
Удружење је постало једна велика породица у којој се брине о деци и одраслима на посебан начин. Сви они имају прилику да се друже са себи сличнима, да не буду одвојени од света, и да у Удружењу на радионицама уче бројне вештине и много тога корисног у животу.
И данас ово Удружење води брачни пар – Маја и Зоран Здравковић, чија је ћерка рођена са менталним тешкоћама у развоју, а помажу им бројни волонтери. Функционишу и опстају по принципу „Уздај се у се и своје кљусе“, и све што се овде у овом дому може видети, заслуга је тих људи и њиховог улагања. Разуме се да не одбијају помоћ, ако се неко сети да је понуди.
– Прошле године се први пут неко сетио и нас. Посетио нас је градоначелник Драгослав Павловић и обећао да ће град помоћи да санирамо кров који који прокишњава, а ми сами не можемо да издвојимо новац за његову санацију. Такође и прозоре и врата, јер су ово старе просторије и све је пропало. Град учествује у финансирању активности Удружења, али добрим делом и родитељи чији је интерес да њихова деца негде квалитетно проводе време, а велика подршка су нам и волонтери, који раде без надокнаде и свесрдно нам помажу у одржавању бројних радионица, које су заправо и суштина
нашег рада и функционисања – каже Зоран Здравковић, председник Удружења „МИ“.
Дружење са овом децом је чиста љубав, каже волонтерка Анастасија Пантовић, која је сасвим случајно ушла у ову причу и већ четири године свакодневно неколико сати свог слободног времена поклања овим особама.
– Случајно сам се затекла на овом месту пре четири године, а намерно сам остала јер су ме ови људи овде купили на прву. Ви не можете да схватите колико они сваку учињену ствар за њих плаћају љубављу, и колико су пуни захвалности. Некоме се, можда, чини да је тешко радити са особама са менталним тешкоћама у развоју, који су на неки начин другачији. Ја бих рекла да је то истина, јесу другачији, зато што су бољи од нас. Код њих не постоје негативна осећања, мржња или нешто слично, тако да су после одржаних радионица моје батерије пуне позитивом и лепим расположењем. И, морам да кажем, много воле да загрле човека, да га пољубе, а понекад се и расплачу када одлазимо – прича нам волонтерка Анастасија Пантовић.
Чланови овог , надасве људског колектива , своју захвалност изражавају речју, љубављу и топлином. За њих су ове просторије и људи у њима место под сунцем, на којем проналазе своју срећу.
– Ово је мој други дом у којем проналазим срећу. Ја сам остала сама. И мама и тата су умрли, значи сама на свету. Моја породица је Удружење, људи у њему и ви који понекад свратите да нас обиђете. Научила сам много у радионицама, да цртам, певам, али пре свега да се смејем и будем срећна – каже Ана Пејчић, један од старијих станара ове сложне породице.
Ето, то је тај њихов свет. Врло ограничен, а бесконачно значајан за сваког појединца. Ако већ немају могућност да се уклапају у неки нормалан живот света у којем сви живимо, они су се снашли и направили свој свет. Свет у којем се осећају угодно, задовољно и срећно. Свет у којем их нико не гледа са чуђењем, нико их не сажаљева, нема непријатних осећања, напротив. Али љубави има на претек.
Можда то није прави начин замишљене друштвене инклузије, али је начин да се опстане и живи. По својој мери и својим правилима. Родитељи кажу да су њихова деца овде, поред разних вештина, научила и да брину једно о другом. Кад крену негде заједно и прелазе улицу, ухвате се за руке њих четворо-петоро, и пазе једни на друге.
Свако, ко је бар једном у животу био у њиховом друштву, није остао имун на љубав и позитивност коју безрезерво пружају.
Они су чиста љубав, како рече Анастасија.
snagajuga.rs