Павле Вуисић, српски глумац, рођен је 10. јула 1926, пре стотину година.
Био је особен карактер, самосвојан, јединствен, не само као глумац него и приватно. На сцени је мало кога остављао равнодушним, отуда је, чак и онда када је играо споредне улоге, за њим остајао незабораван траг.
Рођен је у Цетињу, где се његов отац налазио из професионалних разлога као државни службеник Краљевине СХС/Југославије.
У време избијања рата 1941. године био је високи полицијски званичник Зетске бановине, чије је средиште било Цетиње.
Убрзо протом, породица је протерана из новопрокламоване Црне Горе под италијанском окупацијом. Била је то судбина оних који су се изјашњавали као Срби. Сличан је био и пут Борислава Пекића, потоњег књижевника.
Године окупације проводи у Београду, одакле се 1944. прикључује НОВ и учествује у борбама на Сремском фронту.
Бавио се новинарством, уз студије, као сарадник Радио Београда. Студирао је право, према појединиом наводима и књижевност.
Породица је, иначе, била изложена неповерењу поратних власти, због, како се сматрало, привржености предратном режиму, а отац је хапшен.
У више наврата је покушавао да упише Академију за позоришну уметност у Београду, од 1973. познату као Факултет драмских уметности, али без успеха.
У раној фази радио је у позоришту у Панчеву, да би прву филмску улогу остварио 1950. у „Чудотворном мачу“ Војислава Нановића. Била је то сасвим споредна позиција.
У филму „Шолаја“ 1955. године, такође Нановићевом, већ је запажен.
Поступно, познијих педесетих и током шездесетих постаје познат низом филмских остварења: „Суботом увече“ 1957, „Три корака у празно“ 1958, „Прометеј с отока Вишевице“ 1965, „Непријатељ“ 1965, „Понедељак или уторак“ 1966, „Буђење пацова“ 1967, „Заседа“ 1969, „Битка на Неретви“ 1969, „Шешир професора Косте Вујића“ 1971, „Мајстор и Маргарита“ 1972, „Сељачка буна“ 1975, „Салаш у Малом Риту“ 1976, „Посебан третман“ 1980, „Петријин венац“ 1980, „Мајстори, мајстори“ 1980, „Ко то тамо пева“ 1980, „Сјећаш ли се Доли Бел“ 1981, „Маратонци трче почасни круг“ 1982, „Отац на службеном путу“ 1985. Као и улогама у серијама: „Сервисна станица“, „Више од игре“, „Камионџије“.
Укупно, остварио је више од стотину филмских улога, према појединим наводима било их је чак 177. По правилу је, па и онда када је имао споредне улоге, остављао ретко упечатљив утисак не само на публику него и на колеге.
Свој рад описивао је тумачењем да заправо „не глуми него се понаша“.
Наизглед необавезан, како се носио и у приватном животу, доживљаван као боемски тип човека, послу је заправо прилазио врло одговорно, иако глуму није волео и то није крио.
Свеједно, када је о послу реч захтевао је одговорност, није, рецимо, трпео кашњења.
Приватно, омиљено место била му је београдска Ада, реке Сава и Дунав, боравак на води. Направио је више речних пловила, чамаца или сплавова.
Није био присталица ондашњег режима, чему је извесно допринела породична историја, иако се никада није бавио политиком, ни близу.
Појављивао се у јавности само када је морао, подразумевајући и интервјуе, који су у извесном смислу били саставани део његовог посла.
Писаним путем је образложио одбијање Награде АВНОЈ-а. Тадашња власт га је, међутим, укључујући и Јосипа Броза Тита, несумњиво уважавала, односно његов рад, и поред чињенице да су, извесно, били свесни његових ставова.
Како се осећао видно је и из тестамента који је написао новембра 1982. Нагласио је да му ни у ком случају на сахрани не говори никакво званично лице, комуниста, како се изразио.
Свестан околности у којима се налазио, прилагођавао се колико је било неопходно, али је неретко остављао утисак намћора.
Последњих година, иако готово неподељено уважаван и славан, све понуде, убеђивања и молбе да глуми, доследно је одбијао.
Био је заправо заљубљен у књижевност, начитан и образован човек.
Бележио је запажања, размишљања, поезију, али је написано потом најчешће уништавао. Његова супруга је понешто успела да сачува, између осталог, досетке, духовиа, па и мудра виђења.
Уосталом, и улоге је у извесном смислу дописивао, дорађивао, пошто се није увек држао написаног предлошка.
Његов професионални дијапазон био је такорећи неограничен, далеко од посебног фаха, ма у којој позицији увек је остављао изузетан утисак, иако су га главне улоге по правилу заобилазиле.
По сведочењу филмског критичара Ранка Мунитића, Орсон Велс је Павла Вуисића описао као „највећег филмског глумца ког је видео“.
Њему, међутим, на памет није падало да пређе државну границу.
Велики, непревазиђени српски глумац Павле Вуисић овај свет напустио је 1. октобра 1988. у Београду. Имао је 62 године.
Остале су његове непревазиђене улоге и неизбрисив траг на филму негдашње Југославије.
tanjug.rs