Љубав ју је из Москве довела у Ниш, а подршка људи, осећај мира и прихваћености помогли су јој да Србију назове својим домом. Татјана Винтоњак, лекар и дерматолог по професији, данас у Нишу води ординацију за медицински педикир и гради живот који, како каже, не би мењала.
Живот понекад промени правац после само једног сусрета. За Татјану Винтоњак тај сусрет догодио се у Москви, где је упознала Србина који је постао њен супруг. Љубав је била довољно снажна да се одлучи на велики корак – да напусти Русију и нови живот започне у Нишу.
– У једном тренутку ја сам осетила потребу да променим стил и ритам живота. У Србији сам пре тога била неколико пута и јако ми се допало. Кажем ја супругу: Ајд да пронађемо неко лепо место у околини Ниша, где има природе и где могу да нађем мир. Тако је и било. Купили смо кућу, уредили је и ја сам се осећала феноменално. Заправо је то био мој сан, о томе сам увек маштала. Москва је огроман град са 20 милиона људи и ја сам тамо била под сталним стресом. У Нишу око 300 хиљада – све је другачије и за мене много боље. Ништа ми више од наше куће, лепе природе и мира који имам, не треба – прича нам Татјана Винтоњак, Рускиња, а сада Српкиња.
Долазак у другу земљу није подразумевао само промену адресе. Требало је упознати другачију средину, савладати језик, навићи се на нове обичаје и изградити свакодневицу готово од почетка. Ипак, Татјана каже да се због своје одлуке није покајала.
У најважнијим тренуцима уз њу су се нашли људи из Ниша. Помогли су јој да се лакше адаптира, да научи српски језик, пронађе мир и осећај сигурности, али и да направи важан професионални корак.
Иако је у нову средину дошла из великог града какав је Москва, у Нишу је пронашла оно што јој је било најпотребније – непосредност, топлину и спремност људи да помогну.
Управо је таква подршка учинила да период прилагођавања буде лакши. Нишлије су јој, како истиче, показале да странац не мора дуго да остане странац уколико га средина прихвати отвореног срца.
– Људи су овде много добри, срдачни и отворени. За осам година, колико сам овде, ја не могу ништа лоше да пронађем. Сећам се само лепих ствари и жеље сваког од њих да ми помогне. Сами су нудили помоћ. Ја мислим да то могу само Срби, само овде сам осетила добру намеру и спремност да помогну странцу, који је нов у њиховој средини.
Српски језик је учила постепено, кроз разговоре и свакодневне ситуације. Свака нова реч била је још један корак ка самосталности, али и ка осећају да заиста припада граду у којем је одлучила да живи.
– Када сам стигла у Србију, ни једну српску реч нисам знала. Прве две године сам уживала у природи и миру који сам пронашла. Нисам се посебно ни трудила, осим што сам
покушавала да српски учим онлајн. Онда сам схватила да то тако не иде, да је неопходна жива комуникација. И почела да учим српски. Није ми баш ишло, морам да признам, али у комуникацији са људима сваког дана сам учила нешто ново. Када нешто не разумем, ја питам и пишем. Мада , овде у Нишу, имам додатни проблем. Нишлије имају пуно речи које се разликују од књижевних и оних које чујем на ТВ. И онда се збуним – кроз смех нам прича Татјана.
Татјана је по професији лекар, дерматолог, а своје медицинско знање и искуство усмерила је ка области медицинског педикира. У Нишу је успела да отвори сопствену ординацију и започне ново професионално поглавље.
За њу то није био само пословни подухват, већ и важан доказ да је у новој средини могуће изградити нешто своје. Било је потребно разумети начин функционисања система, стећи поверење људи и прилагодити се другачијим условима рада.
– Ја сам по професији лекар, дерматолог. Када сам овде пожелела нешто да радим, прво сам истраживала шта је људима овде потребно и у комуникацији са једном колегиницом дошла сам до закључка да би медицински педикир могао да буде занимљив. Одмах кренула у акцију – нострификовала сам диплому, прошла стаж, положила државни испит и добила лиценцу за медицински педикир. И опет да кажем – све то не бих могла, да није било дивних људи око мене. Све су ми објаснили – правила, Законе у Србији, шта треба да радим, уколико желим да отворим своју ординацију. Све те информације не бих знала како и где да пронађем. Хвала још једном добрим људима у Нишу, који су ми помогли на мом путу. И ево – успела сам.
Татјанин пример показује и колико су упорност, знање и подршка окружења важни када неко свој професионални пут наставља далеко од земље у којој је рођен.
Иако је у Србију дошла због љубави, овде је временом пронашла много више – пријатеље, посао, мир и осећај припадности.
Данас Србију не доживљава као земљу у коју се доселила, већ као свој дом. У Нишу је изградила живот у којем су се спојили љубав, медицина и поверење у људе.
– Мој дом је сада у Србији, иако сам рођена у Казахстану, школовала се у Казани и радила у Москви. И не желим да се ишта мења, јер ја сам овде срећна.
Тањина прича није само прича о Рускињи која се удала за Србина. То је прича о храбрости да се напусти познато, о почетку у новој земљи и о томе колико једноставна људска доброта може да помогне некоме да се осети прихваћено.
Од Москве до Ниша пут је дуг хиљадама километара. Татјани је, међутим, било довољно да у Нишу пронађе љубав, добре људе и прилику да живи и ради онако како жели – па да та удаљеност престане да буде важна.
View this post on Instagram
snagajuga.rs