У времену када све више људи напушта родна места, одлази у веће градове или иностранство, старе породичне куће остају као неми сведоци једног живота који полако нестаје. Ипак, родитељско огњиште није само кућа, двориште или парче земље. За многе је то место коме се враћају успомене, породична историја и осећај припадности.
Братислав Петровић из Беле Паланке је одлучио да родитељску кућу у Шљивовику, селу које изумире, обнови и врати јој изглед какав је имала када се је он родио, и живео у овом селу – тада пуном људи и дечје галаме. Сада није тако, али може да буде макар у сећањима – каже Братислав.
Зато што у таквим кућама остају трагови читавих генерација. Праг преко којег су прелазили родитељи, баке и деке, двориште у којем су одрастала деца, стара воћка, бунар, породична слава, фотографије и предмети који можда немају велику материјалну, али имају непроцењиву емотивну вредност.
Зато чување родитељског огњишта има много дубље значење од самог одржавања имовине. Оно представља очување породичног идентитета и везе са прецима, али и прилику да млађе генерације знају одакле потичу.
– Ја сам се родио овде, у овој кући, у горњој соби. Ту сам и проходао и провео детињство. Све успомене ме везују за Шљивовик и ову кућу, у којој сам угледао свет. Бабу и деду не памтим, али родитељи су ми причали о њима и ја сам много волео да слушам те приче. Памтио сам, претакао у приче, које су изашле у мојим књигама о родном крају. Видите да на улазу у двориште стоји табла на којој пише Лоза Лерија. Моја
мајка се звала Лозинка-Лоза, а отац Томислав Тома Лерија. Отуда назив Лоза Лерија, да споменем и мајку и оца. А име Лоза, такође, има симболику. То је нешто што расте, што се наставља. Ја, чувајући ову кућу, чувам успомену на њих, чувам себе – прича нам Братислав Петровић.
Посебно је то важно у селима која се годинама суочавају са одласком становништва. Затворене куће, зарасла дворишта и угашена домаћинства постала су свакодневна слика многих крајева Србије. Са сваком кућом чија се врата трајно затворе не нестаје само једно домаћинство – губи се и део живота читавог места.
Не мора свако ко је отишао да се врати и настави живот тамо где су живели његови преци. Али понекад је довољно не дозволити да се веза потпуно прекине – сачувати кућу колико је могуће, обићи имање, неговати породичне обичаје и довести децу да виде где су живели њихови дедови и прадедови. Управо то чини Браца из Беле Паланке, рођен у Шљивовику. Он и његова породица, када год су у прилици, отварају врата ове куће и друже се, проводећи слободно време на дедовини.
– „Ја не избивам одовде“, прича нам Браца на дијалекту. Да супруга не ради, ја би се овде дефинитивно преселио.Она свакога дана путује до Ниша, а мени досадно, па из Беле Паланке „зачас доскочим у Шљивовик“. Обиђем све, седнем на веранду, дођу људи па уз кафицу причамо, присећамо се прошлих времена , уосталом ко сви маторци. А викенд је време окупљања целе моје породице. Дође ћерка, унуци, она припреми ручак….. Па има ли ичег лепшег од тога. Ено доле је и кућица у дворишту, коју сам направио за унуке, па чесма, плуг мога оца, све што сам нашао, ја сам искористио као декорацију. А у кући чувам и собу мог оца, баш онакву каква је била. Ништа нисам мењао, само сам обновио, прича нам Браца уз видно задовољство што је све успео да отргне од заборава.
Јер родитељско огњиште није само место са којег се једном кренуло у свет. Оно је место на које човек зна да може да се врати.
Док год се откључавају стара врата, коси двориште, пали светло и окупља породица, огњиште није угашено. А чувајући га, чувамо успомену на оне који су били пре нас и остављамо онима који долазе после нас нешто што се новцем не може купити – корене.
View this post on Instagram
snagajuga.rs