Према историјским записима, први бурек на Балкану припремљен је управо у Нишу давне 1498. године. Тада се у град доселио познати истанбулски пекар, Мехмед Оглу, који је са собом донео рецепт и вештину прављења овог данас веома популарне посластице.
Назив „бурек“ потиче од турске речи „бур“, што значи савијати. Управо начин припреме, односно савијање танких кора са различитим филовима, дао је име овом јелу. Бурек се може правити са различитим надевима – од меса, сира, зеља и тиквица, па све до слатких варијанти.
Током ширења Османског царства, бурек је постепено постао познат у многим крајевима Блиског истока и Балканског полуострва. Временом су га у своју кухињу увели и арапски народи, али и Јевреји Сефарди, који су се након протеривања из Шпаније у већем броју населили у Османском царству.
Одатле се ово јело ширило и ка другим деловима света. У земљама Магреба познато је под именом „брик“, док се у северној Италији, где су га донели управо Јевреји Сефарди, назива „бурике“ и најчешће се припрема као слатко пециво пуњено мармеладом од мандарина. На истоку је, захваљујући Татарима, бурек стигао до великог дела некадашњег Руског царства, а посредно и до неких северноевропских кухиња.
Да је бурек имао посебно место у Нишу сведоче и бројни записи из прошлости. О нишким мајсторима бурека писала је и штампа, а један од занимљивијих докумената објављен је у листу „Правда“ 1937. године. У интервјуу са нишким бурегџијом Добросавом Цветковићем, забележена је његова духовита опаска: „Ако је новинарство седма сила, бурек је осма.“
snagajuga.rs