Посебно је отворено питање односа студентског и политичког деловања, као и одговорности за стање на универзитету и политичко насиље.
Зашто блокадери скоро две године беже од стотинама пута понуђеног дијалога показало се већ у првом сучељавању представника власти и кандидата са Студентске листе.
Биле су довољне две предизборне дебате, на телевизијама „N1“ и „Insajder“, да се пред јавношћу јасно види шта блокадери нуде грађанима када с улице пређу у политичку арену и буду приморани да своје ставове бране аргументима, а то је оно што су све ово време избегавали.
Клизав терен
Чак су и блокадери нерадо признали кроз коментаре на друштвеним мрежама да је чланица Председништва Српске напредне странке Ана Брнабић аргументима победила, а неки су проценили и понизила, ректорку Универзитета уметности и кандидаткињу на Студентској листи Мирјану Николић.
Слично је прошао и кандидат Студентске листе Душан Вељковић у дебати на Инсајдер телевизији, јер је наспрам себе имао Марину Рагуш са листе „Александар Вучић – Уједињена Србија“, те је јавност од њега добила низ неубедљивих образложења, нарочито када је реч о насиљу, политизацији универзитета, злоупотреби трагедије у политичке сврхе…
Показало се да је посебно клизав терен за блокадере када треба објаснити границу између студентског и политичког деловања или преузети одговорност за уништавање високог образовања у Србији.
Саговорници Курира оцењују да је управо то у дебати показало „два лица Србије“ – с једне стране искуство и компетенције, а са друге потпуно одсуство компетентности. Историчар Огњен Карановић каже за Курир да се оголио проблем блокадерске политике чим се са парола прешло на конкретна питања.
Дебата на телевизији „N1“ видела је два лица Србије. Једно лице представљала је Ана Брнабић и ту смо видели са којим ресурсима знања, компетентности и државничког искуства листа „Александар Вучић – Уједињена Србија“ располаже.
С друге стране, видели смо безличну опцију блокадерске обојене револуције, потпуно одсуство компетентности, непознавање чак и назива основних институција међународног јавног поретка или националног правно-политичког система, озбиљну дисфункцију системског образовања, а наводно ту опцију представљају најугледнији представници академске заједнице код нас.
Е, то вам је тај део академске заједнице који би да мења Србију. То је та култура, у Србији пристојна Србија, која није у стању свом политичком противнику да пружи руку, што се у нормалним околностима, односно у свим демократским земљама и у демократским процедурама предизборних кампања, ваљда подразумева – наглашава Карановић.
Пароле уместо аргумената
Он каже да је у дебати код Мирјане Николић видео „елитистички и надмен приступ у опхођењу према саговорнику или према гледаоцима“.
Marina Raguš odgovorila blokaderu Dušanu Veljkoviću kome smeta što Vučić pomaže narodu #dusanveljkovic #studentskalista https://t.co/9Nvj5yis4l
— Moral (@Moral_nemoral) September 24, 2026
А оно што је мени било најупечатљивије јесте ароганцијом оптерећена склоност ка расистичком посматрању политичких противника.
На отворено питање Ане Брнабић да ли се Мирјана Николић слаже са тим да се присталице политике Александра Вучића и физиономски разликују од других људи, то јест да ли су они уопште људи, она није хтела да одговори, већ је рекла да она није биолог. То вам све говори шта би се десило нашем народу, шта би се десило свим оним људима који не деле та расистичка, антихумана уверења или светоназоре блокадерског покрета у Србији.
Зато је потпуна доминација Ане Брнабић и листе „Александар Вучић – Уједињена Србија“, не само у овој дебати већ и на изборима, апсолутно неизбежна – закључује Карановић.
Политички аналитичар Марко Мишкељин оцењује за Курир да су ове две дебате показале да када представници Студентске листе изађу из своје зоне комфора и седну преко пута представника власти, њихов политички наратив постаје неодржив.
Најважније је да су грађани коначно могли да чују конкретна питања о злоупотреби универзитета и политичком насиљу у парламенту. И ту смо чули много парола, а премало конкретних одговора.
До сада су блокадери углавном постављали услове другима и одбијали дијалог. Али када постанете изборна листа и тражите глас грађана, више не можете да будете само они који постављају питања. Морате имати одговоре. Зато сматрам да су ове дебате показале суштински проблем Студентске листе: протест је једно, а преузимање политичке одговорности нешто сасвим друго.
Није довољно рећи „све мора да се промени“. Грађани имају право да знају како, којим путем и са каквим последицама – наглашава Мишкељин.
24sedam.rs/nsuzivo.rs