ПИШЕ: Дражен Живковић, главни и одговорни уредник ТВ Прва за Црну Гору и оснивач портала Борба
Шах је сурово поштена и дубоко бездушна игра. На 64 црно-бијела поља нема мјеста за политичку патетику, накнадну памет, моралисање и празне пароле. Постоји само гола, хладна рачуница, брзина реакције на противников маневар, контрола кључних дијагонала и, изнад свега, дубина израчунате варијанте. Политичка драма која се у Србији одвијала у протеклом периоду — од трагичног 1. новембра 2024. године, када је пад надстрешнице у Новом Саду потресао саме темеље државе и друштва, па све до предстојећих избора заказаних за 25. октобар 2026. године — није била ништа друго до двогодишња, изузетно напета и на крају немилосрдна шаховска партија на највишем нивоу.
У тој партији виђено је апсолутно све што теорија шаха познаје: од тешког, изнуђеног шаха у ком се власт нашла на самом почетку кризе, преко еклатантног примјера самоубилачке тактике протестног покрета и опозиционих редова, па све до хладнокрвне, готово хируршки прецизне демонстрације политичке профилаксе у извођењу Александра Вучића. Када се подвуче црта, пред нама није само још један изборни циклус, већ школски пример како се у политици позиција гради годинама, а губи у само неколико неодговорних и брзоплетих потеза.
Изнуђена одбрана: Жртвовање пјешака за спас краља
Када је у Новом Саду пала надстрешница и погинуло 16 људи, табла се у секунди запалила. Власт се нашла под жестоким тактичким ударом какав није виђен годинама. Морални бијес грађана, масовни протести, блокаде раскрсница и гнијев који је преплавио улице довели су Вучићеву позицију у опасну, готово безизлазну дефанзиву. Сваки импулсиван и емотиван политичар у том тренутку направио би фаталну грешку — ушао би у отворену размјену удараца на горућој дијагонали, покушавајући да силом угуши незадовољство, чиме би само убрзао сопствени политички слом.
Али искусни стратег не реагује на емоцију и притисак са трибина, већ калкулише три или четири потеза унапријед. Вучић је у том тренутку повукао серију класичних обрамбених потеза из уџбеника: свјесно је жртвовао фигуре и купио најважнији ресурс у шаху — вријеме. Оставке ресорних министара, постепено повлачење премијера Милоша Вучевића и накнадно уступање мјеста др Ђури Мацуту у пролеће 2025. године били су школски примјери жртвовања пјешака ради успоравања противничког темпа.
Власт је у том периоду свјесно предала иницијативу, повукла своје кључне фигуре у дубину табле и стрпљиво чекала да противнички напад потроши почетни барут. Била је то свјесна препорука позиционе жртве: уступити простор противнику, пустити га да поверује да је утакмица ријешена, док се у позадини припрема дубоко регруписање одбране и тражи пукотина у противничком распореду.
Сјај и пад „Блокадера“: Иницијатива без израчунатог мата
Са друге стране табеле, из тог таласа народног незадовољства, изронио је нов, до тада невиђен и изузетно опасан играч — студентски блокаде и шири протестни покрет. У зимским мјесецима 2024. и током читаве 2025. године, такозвани „блокадери“ су у рукама имали апсолутно све претпоставке за убједљиву побједу: потпуну надмоћ на табли, масовност на улицама, огромну подршку јавности, морални ауторитет и противника сатјераног у угао. Имали су чисту побједничку позицију у којој би и просјечан мајсторски кандидат лако привео партију крају.
А онда је услиједио историјски, несхватљив политички превид. Умјесто да освојену позициону предност одмах капитализују кроз јасне, прецизне и оствариве политичке захтјеве, чврсту теренску организацију и немилосрдан прелазак у контранапад, студенти и пратеће опозиционе структуре упали су у најгору шаховску болест — илузију сопствене непобједивости.
Исцрпљивање грађана бесконачним блокадама без јасног циља, расправе о томе ко има већа права на говорници, међусобна трвења око сујета на потенцијалним изборним листама и потпун одсуство идеје шта заправо урадити са освојеном иницијативом, ђеловали су као трагикомично просипање добијене партије. Слично аматеру који противнику понуди мат у три потеза, а онда сатима размишља, уђе у временску стиску и на крају случајно рукаву сруши сопствене фигуре, опозиција је сама себе разоружала. Протраћили су драгоцјени темпо, ушли у дубоки цугнот (временску стиску) и дозволили власти да потпуно амортизује ударац и прегрупише своје редове.
Системски цугцванг: Профилакса и поновно преузимање темпа
Док су протестне линије губиле на снази у бескрајним унутрашњим дебатама, пленумима Вучић је за таблом радио оно у чему на домаћој политичкој сцени нема премца — примијенио је класичну шаховску профилаксу. Профилакса је умјетност онемогућавања противничких идеја и планова пре него што они уопште постану стварна пријетња на табли.
Стрпљиво чекајући да енергија на улицама прође свој природни врхунац и уђе у фазу замора, власт је корак по корак мењала целокупну структуру игре. Кроз појачан теренски рад, обиласке локалних средина и потпуну контролу медијског и комуникацијског простора, власт је постепено враћала поље по поље под своју доминацију.
Сваки следећи потез пребачен је на страну противника, који је тиме гурнут у најтеже шаховско стање — цугцванг. То је специфична позиција у којој је било који потез који играч мора да повуче лошији од претходног и директно погоршава његов положај. Тренутак када су парламентарни избори званично расписани за 25. октобар 2026. године више није био никакво изненађење — била је то само формална потврда да је процес преузимања иницијативе успешно окончан.
Распоред фигура пред гласање: Снага структуре наспрам расутих пјешака
Уочи самог отварања бирачких мјеста, поглед на политичку таблу Србије открива драстичну разлику у квалитету и распореду фигура двеју страна. На једној страни имамо владајућу коалицију која ђелује као чврсто повезан и хармонизован шаховски ансамбл. Њихова пјешачка структура у центру је стабилна, топови су постављени на отвореним линијама а скакачи и ловци контролишу све кључне дијагонале кроз које би противник уопште могао да покуша какав неочекивани пробој.
На другој страни, опозициони блок улази у завршницу са разбијеним фигурама, без јасног координираног плана и са пјешацима који блокирају сопствене тешке фигуре. Покрет који је почетком 2025. године имао историјску прилику да промијени однос снага у земљи, сада ђелује као играч који је у одлучујућим тренуцима изгубио концентрацију, потрошио све време на сатовима и остао без могућности да повуче иједан нападачки потез. Пропустити такву прилику у шаху се плаћа губитком партије, а у политици — дугогодишњим одласком на маргину.
Финиш на табли: Зашто је мат 25. октобра неизбјежан
Двије године након трагичних догађаја у Новом Саду, политичка слика Србије је брутална у својој једноставности и логици. Они који су у рукама имали све — масовност, политицки моментум, моралну предност и подршку јавности — успјели су све да проспу услед стратегијског сљепила, помањкања дугорочне визије и неспособности да израчунају завршницу. Просули су предност каква се на политичкој табли указује можда једном у читавој деценији.
С друге стране, Александар Вучић у изборну завршницу улази са позиције хладнокрвног стратега који је преживео најтежу олују, амортизовао све противничке ударце, преузео потпуну контролу над темпом игре и затворио све потенцијалне линије напада. Предстојеће гласање 25. октобра зато више не носи никакву политичку неизвјесност нити драматичне преокрете. Пред нама није борба са непознатим исходом, већ само техничко привођење партије крају и реализација убједљиве позиционе предности.
Кроз комбинацију гвоздене дисциплине, огромног политичког искуства и потпуног надвладавања емоција сувом стратегијом, епилог је написан много прије самог изборног дана: 25. октобра на бирачким мјестима слиједи немилосрдан, прецизан и неизбјежан мат. У режији Александра Вучића.
novosti.rs/nsuzivo.rs